Зимско вече у Неготину, мраз који штипа и улице које се празне брже него иначе. Журећи ка својој кући, пажљиво сам гледао куда газим како бих умањио ризик да се оклизнем, када сам случајно чуо део разговора двојице суграђана. У тих неколико реченица стала је сва апсурдност наше културне стварности.
-Идемо негде вечерас?
-Где би ти?
-Чуо сам да је у Неготину отворен ликовни салон.
-А на то си мислио?
-Па да.
-Ма то ти је стално затворено.
-Како то мислиш? Видео сам да ради клима.
-Па ради клима целе зиме, али је затворено… Осим ако ћеш да идеш тамо од 8 до 2.
-Пише да раде и суботом.
-Да, пише, од 9 до 2, али сам прошле суботе свраћао око 10 и било је затворено.
-Па за кога су правили тај салон?
-Не знам, ваљда за себе, да се угреју кад се смрзну.
-Битно да су ставили оне решетке на улазу.
-Тако се осећају сигурније док се греју.
-И шта је уопште изложено унутра?
-Уметничке слике неготинских аутора.
-Кажу да влада велико интересовање…
-Да, да, осим министра не верујем да је ико крочио унутра, нарочито по овом леду.
-И колико ми то имамо галерија у граду?
-Ваљда шест, жељан народ уметности…
-А какве везе галерија има са Мокрањцем?
-Никакве, ваљда му је случајно испред куће. Немој само да ми кажеш да је Мокрањац био и сликар.
-Ма не, али…
-Нема али, објекат јесте био зрео за обнову, уложено је доста новца да се среди, али видиш да није за нас.
-Идемо ми негде другде…
-Ајде.
И тако, док клима уредно греје зидове и слике које нико не види, Неготинци своју порцију културе добијају на кашичицу – кроз решетке. Изгледа да је уметност код нас најсигурнија када је под кључем: заштићена од промаје, али и од народа за који је стварана.
