Замислите да својим деловањем у друштву заслужите да вам поред имена или надимка људи додају и област којој сте посветили свој живот. Управо то се догодило у Неготину пре неколико деценија, када је заједница, свесна вредности којима је посветио свој рад, Миодрага Стефановића прозвала – Мића култура.
Миодраг Стефановић рођен је 1942. године у Неготину, у учитељској породици. Основну школу и Гимназију је у родном граду, а затим је у Београду студирао југословенску књижевност и организацију у култури на Факултету драмских уметности. После неколико година рада у Опову, 1976. године враћа се у Неготин, где остаје до краја живота.
Ту почиње његов плодан и разноврстан културно-историјски рад, по коме постаје надалеко препознатљив. Брзо је успоставио сарадњу са многим еминентним установама и појединцима широм земље.
Највеће ангажовање Миће културе било је везано за дугогодишњу организацију фестивала „Мокрањчеви дани“. Обављао је дужности стручног сарадника за културу у Служби друштвених делатности Неготина, секретара Културно-просветне заједнице, управника Дома културе „Стеван Мокрањац“, активно учествујући у организацији различитих облика културног стваралаштва. Радни век завршио је у Историјском архиву у Неготину.
Богата је његова библиографија, а био је и члан Редакцијског одбора за издавање сабраних дела Стевана Мокрањца.
Главни правци његовог рада били су афирмација Неготина као фестивалског града, стварање култивисане публике и неговање сталног културног живота током целе године. Његова ангажовања обухватала су обнoву градских чесама, уређење фасада старих зграда, центра града, фонтана и скулптура у парковима, као и споменика Хајдук Вељку и Вуку Караџићу. Посебан допринос дао је уређењу Тодорчетовог конака, комплекса Мокрањчеве куће са подизањем споменика у дворишту, изградњи новог Дома културе са концертном двораном, набавци музичких инстуменатата за Музичку школу и Дом културе, као и изради фестивалских знамења.
Више пута био је добитник значајних друштвених признања. Био је хуманиста и алтруиста, човек огромне радне енергије, самопоуздања и упорности, али пре свега човек неизмерне љубави према свом завичају. Ни одласком у пензију није штедео себе.
Преминуо је 2013. године, али дело Миће културе остаје трајно уписано у историју Неготина. Оваквих људи дужни смо да се сећамо и када више нису међу нама – да подсећамо себе и друге на оне који су своје животе посветили свом граду и великим идејама.
