Недавно сам наишао на цитат Жан-Пола Сартра који каже: „Једино особа која не весла има времена да љуља чамац“. Та мисао ме је натерала на преиспитивање. Живимо у времену у коме се смењују ратови и кризе са периодима успона. У сваком од њих постојали су они који стварају и они чија се филозофија своди на: „То код нас не може“. Приметио сам да људи који гледају своја посла и искрено желе нешто да створе – у томе и успевају. С друге стране, они који ништа не раде најгласније причају како други заправо не раде ништа, омаловажавајући туђи труд.
То „љуљање чамца“ најбоље се види на примеру наше свакодневице. Често се питам: зашто је суседно Кладово тако чисто, а мој Неготин тако прљав? Не поредим нас са далеким светом, већ са првим комшијама. Док у Кладову срећете људе који воле што им је град уређен, ми овде као да тонемо, газећи по сопственом и туђем ђубрету. Да ли је могуће да смо заборавили да волимо свој праг?
Избор у животу увек постоји. Као што нас нико не тера да гледамо шунд и имамо даљински управљач за избор ТВ канала, исто тако можемо да одлучимо да не бацимо папир на улицу или да почистимо своје двориште. Свака бачена хартија заправо је једно „љуљање чамца”. Грађанска одговорност није ништа друго до одлука да престанемо да будемо жртве околности и постанемо власници свог простора. Нема изговора у фрази „сви то раде“. Ако чекаш да неко други очисти твој праг да би ти почео да га чуваш, ти заправо не волиш свој град – ти га само конзумираш док не потрошиш и последњи трачак лепоте. Град није гомила бетона и асфалта, град смо ми. Ако је прљав, ми смо га испрљали. Ако је мртав, ми смо га успавали својом равнодушношћу.
Време пролази. Неке ствари су нам јасније, неке нису. За нешто смо сами криви, за нешто су нам криви други. На грешкама се учи, али ћемо ипак опет грешити, јер се од тих падова, хтели ми то или не, састоји наш живот. И док тако тумарамо кроз овај „циркус“, често се запитамо: шта нам заправо остаје?
Остаје нам борба. И остаје нам нада. Она је увек ту, у нама – да нас утеши кад смо тужни и да нас погура до краја кад смо срећни. У околностима у којима живимо потребна нам је и мрва лудости. Кроз живот сам често говорио „никад више“, па ипак чинио супротно. Учио сам да свет није црно-бели, већ да се живот одвија у безброј нијанси сиве. Понекад сам од људи за које сам мислио да су небитни добио највеће лекције, док су они „битни“ оставили само празнину. Схватио сам да је снага појединца у томе да задржи своје „ЈА“ упркос свему што му се намеће.
Истина је једноставна: срећа је у малим стварима. У доброти. У чињењу других срећнима и у склањању од оних који нас на том путу спутавају. Живот је леп и пружа нам безброј могућности, само ако одлучимо да весламо уместо да љуљамо чамац. Чамац се не покреће мржњом према онима који веслају, већ сопственим замахом
На крају, избор је у томе да ћеш или узети весло у руке, или ћеш наставити да љуљаш овај заједнички чамац док га потпуно не потопиш. Срећа се не чека, она се гради – у малим стварима, у подигнутом папиру са асфалта, у одлуци да не спутаваш оног ко покушава да створи нешто вредно. Живот у Неготину ће бити леп онолико колико ми одлучимо да га не прљамо – и рукама и језиком. Време је да почнемо да весламо. Сви заједно, или ће нас тишина и блато коначно прогутати.
