На недавно одржаној четвртој седници локалног парламента у Неготину, јавност је још једном сведочила изразитој ароганцији председника општине. Док је опозиција —наступајући далеко питомије него што је то део грађанства, па и сама владајућа већина, очекивао — доследно поштовала етички кодекс и постављала питања стриктно у оквиру дневног реда, одговори првог човека општине били су прожети потцењивачким тоном.
Без обзира на то да ли су се питања односила на константно кашњење инфраструктурних радова или на решавање вишедеценијског проблема паса луталица, грађани су по ко зна који пут добили исти репертоар изговора:
- Пребацивање кривице: Увек је одговоран неко други.
- Тешка заоставштина: Проблеми се искључиво дефинишу као „наслеђени”.
- Претње уместо решења: Најављују се казнене мере према грађанима чим се „исправи” туђа грешка.
О сопственим пропустима и објективној одговорности није било ни речи, као да је актуелна гарнитура на власт ступила тек јуче. Приметно је селективно коришћење прошлости: наслеђе се обилато користи као изговор за неуспехе, док се за сопствено нечињење увек проналази дежурни кривац.
Из наступа председника општине произилази да су „криви” и сви они који се усуде да питају, јер се свако потпитање тумачи као злонамерно. Порука је јасна: лако је питати, а они су ти који се „муче” решавајући проблеме. Овакав манир комуникације није само одлика политичке немоћи, већ и дубоко непоштовање институције коју представљају и грађана којима служе.
На крају, поставља се питање: шта се догоди са човеком када пређе праг власти? Ароганција коју смо видели није само политичка стратегија, већ и дубока карактерна слабост. Историја нас учи да моћ, када није зауздана личним интегритетом и кућним васпитањем, врло брзо дегенерише у бахатост.
Уместо да власт буде сервис грађана, она код одређених појединаца постаје штит иза којег се крије несигурност и неспособност да се прихвати одговорност. Човек који верује да је изнад критике, заправо је човек који је изгубио контакт са стварношћу. Када председник општине на легитимна питања одговара презиром, он не понижава само опозицију или грађане, већ највише самог себе, показујући да му је функција порасла брже него свест о обавезама које та функција носи. Ароганција је увек била последње уточиште оних који немају аргументе.
