Dugo sam živeo u udobnosti predrasude. Bio sam uveren da je dovoljno znati nečiju stranačku knjižicu da bih mu prozreo dušu do dna. Član vladajuće stranke? Eto, tu je stajala etiketa: pokvarenjak, karijerista, izrabljivač, neko ko je prodao obraz za fotelju. Nisam ih mrzeo, ne, to bi bilo previše strastveno. Bio sam hladniji od toga: bio sam pravedan. Gledao sam ih s visine svog moralnog prestola, osuđujući ih na temelju onoga što se o njima priča, na temelju kolektivnog šaputanja koje sam nazivao “slikom stvarnosti”. I pritom nisam primetio da postajem ono što prezirem, glasnik stada, puki ponavljač tuđih reči.
Niče je negde zapisao da su “predrasude plemića” zamenjene “predrasudama gomile”. A šta je veća predrasuda od one koja čoveka svodi na funkciju? Mi više ne vidimo ljude;mi vidimo kategorije. Mi smo postali slepi za pojedinca, a umesto toga klanjamo se ili pljujemo po fiktivnim bićima koja smo sami stvorili u svojim glavama. Tako smo opsednuti vlastitom moralnom superiornošću da smo zaboravili kako izgleda pogledati drugome u oči.
A onda je život, taj veliki rušitelj idola, odlučio da me suoči sa samim sobom.
Našao sam se na dnu. Ne u prenesenom smislu, nego onom stvarnom, egzistencijalnom gde ti se čini da je tlo nestalo pod nogama. I u tom trenutku kad su se svi “pravednici” i “istomišljenici” povukli u svoje sigurne ljušture, pojavili su se oni. Oni koje sam unapred otpisao. Nisu došli jer sam ih molio, jer sam se ulizivao ili su hteli nešto zauzvrat. Došli su jer su čuli. Na vlastitu inicijativu. Kao da je u njima proradila neka davno zaboravljena ljudska nota, koju sam ja u svojoj mudrosti, proglasio nemogućom.
Taj me je susret zgrozio više nego što me je utešio. Nisam se zgrozio nad njima, nego nad sobom. Shvatio sam da sam godinama hodao sa zavesom na očima, uveren da vidim svet, dok sam zapravo gledao samo odraz vlastitih frustracija i jeftinih nauka koje sam upijao iz medija i razgovora za kuhinjskim stolom. Stvorio sam neprijatelja od apstrakcije, a ispostavilo se da iza te apstrakcije stoji čovek od krvi i mesa koji se, kada je trebalo pokazati zube životu, pokazao čovekom više nego mnogi iz mog “pročišćenog” kruga.
Mi živimo u vremenu koje obožava etikete. One su postale naš omamljujući napitak. Zalepimo nekome etiketu “desničar”, “levičar”, “ustaša”, “partizan”, “plaćenik” i mislimo da smo time rekli sve. Kao da je čovek prazna ploča na koju upisujemo ono što želimo da vidimo. Mi smo postali licemeri koji licemerski osuđuju licemerstvo, ne primećujući da smo postali gori od onih koje osuđujemo. Jer oni barem ponekad, u tajnosti svoje duše, znaju da nisu savršeni. Mi, s druge strane, svoj prezir prema “njima” držimo za čednost.
Ovo nije poziv na političku korektnost. Ovo nije poziv da se pomirimo sa zloupotrebama moći ili zatvorimo oči pred lopovlukom. Ovo je poziv na nešto daleko teže i daleko opasnije: na samopreispitivanje. Ovo je poziv da skinemo povez s očiju i priznamo da smo često robovi svojih predrasuda, a ne slobodni ljudi koji samostalno misle.
Istina je gorka, ali je oslobađajuća: nema čistih i nečistih. Ima samo ljudi. I dok ih ne upoznate, dok ih ne vidite oči u oči, dok vam ne pruže ruku kad ste na dnu – vaše mišljenje o njima ne znači ništa. Ono je samo jeka vaših vlastitih demona.
Pitam se danas koliko sam još takvih ljudi osudio na svoju tihu osudu, a da im nikada nisam dao priliku. I to me peče više nego ijedan greh koji sam počinio. Jer pokazuje da sam bio slab. Slab da mislim svojom glavom. Slab da vidim ono što je preda mnom. Bio sam samo poslušni vojnik u vojsci gomile koja maršira u ritmu mržnje prema onome što ne poznaje.
Došlo je vreme da se zapitamo: jesmo li mi ti koji gledamo, ili smo samo slepci koji tumaraju u mraku vlastitih iluzija? Čovek iza stranačke knjižice često je nepoznanica koja čeka da bude otkrivena. A mi smo previše lenji, previše umišljeni i previše “pravedni” da bismo je otkrili. Dok ne prođemo kroz ono kroz šta sam ja prošao, ostaćemo samo puki licemeri, koji prodaju svoje mišljenje po ceni odbacivanja čoveka.
