Susrećemo se sa populizmom na svakom koraku. Kad god pustimo vesti sa ekrana nam se obraća neki populistički lider i poziva na „narod“. Kod nas isto tako…Populizam sa obe strane, kao najveće zlo. Priča se o glupostima, ali se priča pametno, zamišljeno i sposobno. Lepo zvuči, iako ništa ne znači. Ali prija. Mnogo puta ste čuli kako neko komentariše nastup nekog političara: „kako im je rekao!“. Da li je to ponižavanje ministara ili bravuzoran nastup opozicionog političara, nema mnogo razlike…Prazan je govor, bez suštine i činjenica, ali deluje na masu. Nema mnogo razlike, osim posledica. Kada se vlast služi populizmom, to ima mnogo veće posledice.
Ideologija sa populizmon nema mnog veze. Svedoci smo populizma sa obe strane, i sa desnice i sa levice. Rezultat je uvek isti. Prazne priče. I podela na „narod“ i „elitu“
Da li tako treba da se vodi politika i izgleda javni nastup? Da li cilj opravdava sredstva? Prosečan glasač ili dobra većina „pada“ na te nastupe, pa zašto se onda to ne bi iskoristilo. Ili da se proba drugačije. Da svako govori o temi o kojoj zna, kojom vlada, da govori o činjenicama, problemima i realnim rešenjima.
Možda taj put nije lak, ali čini mi se bez toga nema promena. Dok god se oni najglasniji, a prazni, bolje čuju, vrtećemo se u krug. Kad opozicija postane pozicija na ispraznim pričama koje lepo zvuče, zar im neće biti lakše da tako nastavi. I ovo je sad pitanje šta je starije kokoška ili jaje. Da li treba krenuti od istih metoda, bučnih pa onda menjati „narod“, edukovati ga ili sa promenama možemo da krenemo odmah kroz javni diskurs?
Da insistiramo na znanju, na činjenicama i da budemo realni.
Da se ne pozivamo na neki imaginarni pojam „naroda“.
Da ne čekamo vođu.
Da budemo svesni da moramo da budemo ozbiljniji, odgovorniji i svesniji.
