-Смем нешто да кажем?
-Ко, ти?
-Па ја.
-Где си био до сад?
-Ту сам био.
-Што си ћутао?
-Нисам ћутао.
-А ниси?
-Нисам, али раније ником није сметало то што причам.
-Која је разлика сад?
-Студенти.
-Какви студенти?
-Побуњени.
-Какве ти везе имаш са студентима?
-Јавно сам их подржао.
-А ти се ниси бунио кад си био студент?
-Јесам нешто мало.
-И сад си сетио да се буниш?
-Сад.
-Видиш, то је проблем. Не може то тако.
-Како не може?
-Па ако си до сад ћутао има да ћутиш и даље. Лако је теби да сад дуваш у пиштаљку.
-Нисам знао да је ћутање као уговор на неодређено. Ја само реагујем на неправду.
-Какву, бре, неправду? Знаш ти шта је неправда… И како уопште можеш да мрзиш некога?
-Не мрзим ја никога. Само реагујем на нечије конкретне поступке. Не коментаришем да ли је неко глуп или ружан, него да ли је агресиван и зао.
-И шта сад? До сад си могао да радиш одговорно, а сад би хтео да не радиш ништа? Много си ми нешто постао речит. Ти си сад неки други човек?
-Ја и даље радим одговорно и исти сам човек.
-Ако ти не ваља овде ти иди негде другде.
-Где да идем?
-Тамо где је све праведно.
-А, да. Ево сад ћу…
-Ма седи ди си, ни за то ниси. Ај` здраво.
