Kako se bliže parlamentarni izbori, za koje samo jedan čovek zna kada će biti, sve je aktuelnija tema o tome u kojoj formi svi pobunjeni delovi društva treba da izađu na izbore. Jedna ili dve liste. Pitanje koje oduzima sve više energije svim akterima koji se bore protiv ovog režima.
Da li je jedna lista koja će biti „catch all“ možda najbolje rešenje ili opet povlađivanje populizmu na kom se i vladavina naprednjaka zasniva? Jedna lista koja dovodi do situacije ili-ili mogla je da bude rešenje, da nije bilo povika na opoziciju od početka. I tu nisu problem Đilas, Aleksić ili ne znam ni ja ko, već opozicioni aktivisti na lokalu. Neko je na lokalu odlučio pre 13 (ili 35 godina) da bude aktivan građanin, da se uključi u političku borbu i da svoj doprinos izgradnji boljeg društva. Sad nije poželjan. I treba da propusti ove izbore. I to je možda u redu, ali onda se postavlja suprotno pitanje: Da li je za Studentsku listu podoban samo onaj koji je ćutao poslednjih 13 godina? Tj. 12, pa se prošle godine aktivirao. Znači samo osoba koja je oćutala Savamalu, pad helikoptera, naplatnu rampu, Krušik itd. je zaslužila da se nađe na studenstkoj listi. Samo osoba koju sve ove afere nisu dovoljno probudile je sad „čista“ i zaslužuje šansu.
Šta je opozicija toliko loše uradila? Nije se dovoljno potrudila poslednjih 13 godina. Mislim da nam je koncept gledanja na problem potpuno pogrešan. Svi političke stranke vidimo kao interesne grupe koje se bore za svoj račun i korist i treba nekako da prevare građana, dođu na vlast i realizuju svoje interese. Možda je tako kod nas bilo, ali ne znači da tako treba. Ako glasamo za neku stranku, podržavamo njen program. Slažemo se u velikoj meri sa njim i želimo da se on implementira. Šta smo mi uradili u tih 13 godina? Čekali da se stvari same reše, glasali za opoziciju ili preskakali izbore jer je i opozicija nikakva. Jesmo li se uključili, postali aktivisti, članovi stranke, osnovali nove stranke? Odgovornost nikada nije samo na drugom, nego i na nama. Bezuslovna podrška studenstkoj listi je baš to. Odricanje od odgovornosti. Mladi su, lepi, dali su neizmeran doprinos borbi protiv zločinačkog režima i ja sam za njih. Ko će biti na listi (jedino je sigurno da studenti neće), kakav će biti program, kako će se izjasniti oko osnovnih civilizacijskih pitanja? To ništa nije bitno. Dali smo podršku, glasaćemo na izborima za njih i kraj. Tu se naše angažovanje i naša odgovornost završavaju.
Kad pričamo o gresima opozicije, uvek sve stavljamo u isti koš. Sva opozicija je bivša „žuta“ vlast. Kakve npr. Zeleno-levi front ima veze sa greškama koje je učinila bivša vlast? Niko od njenih lidera nije bio ni u kakvoj vlasti nikada. Izrasli su iz pokreta „Ne davimo Beograd“ koji je formiran kao odgovor na situaciju kada su prvi put zakoni tako očigledno prestali da važe, prilikom rušenja u Savamaloj. Ali to anatemisanje svih opozicionih aktera služi upravo vlasti, koja počiva na populizmu, jer nema ideje, program ništa za šta bi se vezala.
I na kraju, šta je rešenje? Fokusiranje na izgradnju normalnog društva. I Studentska lista i opozicija imaju taj isti cilj. Ako će svi svima da smetaju, neka sa izađe sa dve liste, ali u saradnji i koordinaciji. U Srbiji ima preko 8000 biračkih mesta, biće potrebno 20-ak hiljada kontrolora da obezbede izborni proces, a svi, barem u Negotinu, znamo na šta su naprednjaci spremni. Znači bez međusobnih napada i daljeg raspredanja o jednoj ili dve kolone. Smisleno i pametno. Do pobede!
