Ето и то смо дочекали. Ограда у центру града, преполовљено двориште родне куће највећег српског композитора. Не треба да нас чуди што се ово десило. До овога није дошло ни случајно ни изненада.
За оне којима нису позната најновија дешавања у погледу нарушавања културног наслеђа Неготина написаћу да је једног јутра простор испред Мокрањчеве куће освануо ограђен. Прво су постављени кочићи, па стубови и на крају жичана ограда. Али прави почетак је много пре овог почетка који сад гледамо.
Наш велики суграђанин рођен је у Неготину, баш у кући где се налази меморијални музеј, далеке 1856. године. У Неготину је провео само своје детињство. Онда је кренуо даље, пре свега у Београд, па широм Европе, да се образује, а затим и да презентује нашу музику и културу опште. Наравно, нико тада није могао да зна у каквог ће великана прерасти дечак који је ту одрастао. Кућа је мењала власнике, наш композитор је ретко долазио у свој родни град, а од кад је преминуо 1914. године до оснивања неготинског музеја прошло је двадесет година. Од почетка рада Музеја Крајине, тада Градског музеја „Хајдук Вељко“ јавила се идеја о претварању родне куће Стевана Мокрањца у још један музеј. До реализације те идеје прошло је још тридесет година, што значи да је од смрти композитора до отварања музеја њему у част прошло пола века.
Нажалост, питање комплекса око Мокрањчеве куће никад није до краја решено. Након извесних помака на боље крајем шездесетих година XX века стигло се до неколико одлука и ту се стало. Одлуком Скупштине Србије 1979. године Родна кућа Стевана Мокрањца званично је проглашена за културно добро – споменик културе од великог значаја за Републику Србију. Старо градско језгро Неготина, коме припада и Мокрањчева кућа, одлуком Скупштине Србије из 1979. године званично је уврштено у списак непокретних културних добара од великог значаја; Скупштина општине Неготин 1980. године донела је Одлуку о просторном уређењу комплекса Мокрањчеве родне куће у Неготину. Одлуком су одређене границе земљишта које припадају комплексу Мокрањчеве родне куће у Неготину, сврха за коју оно може бити употребљено и утврђен је општи интерес за експропријацију одређених зграда. Ова Одлука до данашњих дана није спроведена до краја. Бројни су замршени правно-имовински односи довели до тога да ситуција по питању комплекса не само да није позитивно решена, већ се током претходних деценија радило у супротном смеру.
Музеј у целој причи око комплекса има малтене статус подстанара и немоћан је да сам решава овакве проблеме. Парцела која се води на Музеј обухвата само мали део комплекса према Доситејевој улици. Наравно да се очекује помоћ основача, која упорно изостаје. Нико не жели да се бави наслеђеним проблемима, а култура се доживљава као нешто мање важно, повремено актуелно, од данас до сутра.
Наравно, појединци користе несређену ситуацију. Један од њих већ годинама наружава комплекс, почев од тога да малтене комадује ко сме и на који начин да уопште уђе у то двориште. Тај наш суграђанин је заварио шахту одакле се узимала вода за поливање травњака, самоиницијативно поставио расвету на Тркуљином легату, направио механизам на улазној капији због кога доста посетилаца мисли да је капија закључана, није дозволио постављање туристичке сигнализације испред капије, посекао је сва стабла и почупао цвеће које је украшавало његов део дворишта. Годинама тај човек прети да неће дозволити отварање фестивала на том месту. И онда на крају подигне ограду. Логичан след, зар не?
Овај случај нам показује да се игнорисањем и бежањем од решавања долази само до још већег проблема. Преузимањем власти, фунције, одговорности – ти који долазе на места на којима се одлучује преузимају и затечено стање. Нерешавањем тих проблема годинама уназад наравно да сносе и велики део одговорности. Али шта да очекујемо од људи који културом сматрају организовање Ђанијевог концерта за дан града?
Надам се да ће се случај ограде успешно решити. Нажалост, то ће бити далеко од трајног решавања целокупног проблема комплекса Мокрањчеве куће, који би био у интересу Музеја, Дома културе и уопште грађана Неготина.




