Da li grad može postojati bez mita? Iako ovo pitanje danas zvuči anahrono, valja podsetiti se da mnogo velikih, uspešnih gradova, svoj početak ne nalaze u materijalističkim tumačenjima opravdanosti, već u teško dokazivim mitovima. Boginja Atina je građanima polisa podno Akropolja podarila maslinu i obesmislila dar boga Posejdona koji je nudio slanu vodu iz izvora. I danas, glavni grad Grčke sa ponosom nosi ime promišljene Atine. Vučica Martia je ispod brda Palatina, na obali reke Tibar začula plač blizanaca Romula i Rema i othranila ih svojim mlekom. Romul se dohvatio pluga i zaorao brazdu oko brda Palatina, označavajući položaj zidina budućeg grada Rima. Usput, iz praktičnih razloga, ubio je svog brata Rema. I kod nas se ubijaju braća, i kumovi, ali ne sa takvim publicitetom. Ipak, i Beograd ima tvrđavu. Tvrđava se zove Kalemegdan… Kale… tu su bili Turci…
Turci su bili i u Negotinu. Bili pa otišli, a iza sebe ostavili ime grada – Negotin. Može li grad trajati na priči o bračnom paru zemljoradnika Nega i Tine, odnosno rivalskom takmičenju dva vlastodršca u podizanju utvrda? Šta budući naraštaji, ako uopšte i odluče da ostanu na svom ognjištu, mogu da crpe iz ovakvog mita?
”Historia magistra vitae est!” svedočio je slavni rimski besednik Marko Tulije Ciceron. Veličao je Ciceron istorijsko pamćenje svestan da je sećanje osnov izmaštavanja. Nas su učili da je naša učiteljica Istorija izuzetno lepa i bogata, i da nema nikakvih sličnosti sa ubogim prosvetnim radnicama koje nose pocepane čarape, iskrivljene štikle i pohabane haljine. Pa kako je onda naša Istorija ipak pocepala svoje čarape?
Moguće tumarajući po Gornjoj Meziji, lutajući od grada Viminacium, preko Felix Romuliana, do limesa na obalama reke Danubius. Metodologiji zauzimanja i vladanja prostorom starih Rimljana, sigurno nije mogla da promakne klimatska specifičnost Negotinske krajine. Tu se proizvodilo, a samim tim i trgovalo. Latinska reč negotium (posao), može biti vezana za prostor na kome je nikao grad Negotin. Istorijski podaci potvrđuju da je u vreme Rimljana ova oblast bila trgovačko središte. Vrlo slični su i mogući slovenski koreni, gde izraz negotiti se označava bavljenje poslom, trgovinom.
Sve u svemu, ukoliko se zagledamo u duboku prošlost, možemo pretpostaviti da su u Negotinu još za vreme Rimljana živeli promućurni i preduzimljivi ljudi koji su se bavili proizvodnnjom vina, stočarstvom, zanatima i trgovinom. Možda se neko od njih i zvao Nego, i imao ženu Tinu, ali to su već bračni okviri, lični i nedostojni mita. Mnogo je uzvišenije verovati da su se Negotinci, još za vreme Rimljana bavili vinom i trgo-vinom. A uz vino ide sve, pa i mit…
A onda su dva velikaša izgradila dve tvrđave, i takmičli se da li sam bolji ja, nego ti! A tvrđava je kale… i tu su bili Turci…
P.S.
Pojedini gradovi koji zavise od turizma, u novije vreme ulažu u kreiranje i utvrđivanje svojih mitova. Na našim prostorima najbolji primer je grad Budva u Crnoj Gori. Prema narodnom predanju koje je kreirano u jednoj beogradskoj marketinškoj agenciji, u Budvi su živeli mladić i devojka koji su se zaljubili, ali su bili iz suprotstavljenih porodica. Njihova ljubav je bila zabranjena. Pošto nisu mogli da budu zajedno, bacili su se u more, i Bog ih je iz samilosti pretvorio u dve ribe da zauvek plivaju jedno pored drugog.
P.S. P.S.
Pretpostavljam da posle priče o Budvi očekujete moju opasku o Negu i Tini, ali ovde je stvarno kraj ovog teksta).
