Idu praznici, a sa njima i vreme kada se najviše priča o praštanju i razumevanju. I o promenama. I o okretanju novih listova, o novim počecima. Ako ne možete da okrenete novi list, ako nemate hrabrosti i snage da promenite nešto, polazeći najpre od sebe, onda se vrlo brzo pređe na priču o praštanju i razumevanju, a na višedecenijsku nesreću ovog naroda, uz to obično ide i zaborav. Međutim, postoji jedan problem koji je sve prisutniji (iskreno se nadam), a to je činjenica da je svakom iole normalnom čoveku dosta svega. A naročito mu je dosta da prašta i razumeva (više puta, iznova i iznova, sa ponavljanjem). Sa druge strane, uz praštanje i razumevanje, odmah ide i ono već izlizano “ne osuđuj”.
I tako, malo po malo, u uverenju da radimo na sebi i postajemo tolerantnije osobe širih vidika, pređemo preko svega onoga što je za potpunu osudu, bez razmišljanja. Za glasnu osudu uz upiranje prstom!
Osuđujem nasilje, obmanjivanje, laž i krađu. Osuđujem licemerje i svako “ćuti može i gore”. Osuđujem prodavanje samog sebe, svojih stavova i svako odricanje od zdravog razuma i pameti koje staje u jedno “ne tiče me se”. Osuđujem svako olako odbacivanje istine i pravde, zarad trenutne lične koristi i lažnog kupljenog mira i sigurnosti… Osuđujem i ćutanje, čak i kada se pravda strahom, jer hrabrost nije odsustvo straha, već rešenost da postupiš ispravno čak i kada se plašiš. Da li razumem i praštam svima onima koji su naterani, primorani, ucenjeni? Možda, delimično, samo zato što ih srećem svakoga dana i žao mi je. Svima njima želim da u novoj godini dobiju hrabrosti i snage, razuma i kritičkog razmišljanja koje je tu negde, anestezirano i skrajnuto.
I nakon svih osuda, ostaje vera u Čoveka, u ono dobro i časno, ne iz naivnosti i slepog optimizma, već samo zato što je bez toga zaista sve izgubljeno.
Oprost i osuda
