У провинцији све је увек исто — бар тако кажу они који у њој живе, а то мора да је истина, јер је реч о људима који се ретко у било шта упуштају ако нису сигурни да је унапред одобрено. Све делује мирно, готово идилично, као у разгледници: улице су празне, кафане пуне, а разговори шапатом, да неко случајно не протумачи погрешно нечији гласнији уздах.
Ни избори нису донели никакво изненађење. Актуелна власт победила је убедљиво — поново, као што се и очекивало, јер би било крајње непристојно да народ поквари тако уредно испланиран резултат. А и ко би се усудио? Неко би могао да се наљути, неко би некога могао да пита „зашто“, а то су питања која у провинцији делују готово као увреда.
Наравно, ако човеку падне на памет да пита људе да ли су задовољни, оно што ће чути може да га поколеба. Иза затворених врата, у кругу најпоузданијих комшија и кумова, чује се другачија музика: гунђање, кукање, непристајање на стварност — али све то врло контролисано, да не оде предалеко. Јер није примерено јављање незадовољства када сте управо подржали оно чиме сте незадовољни. Било би то, благо речено, непрактично.
Притисци? Ма какви притисци. То су само оне фине, неписане препоруке које у провинцији функционишу боље од сваког закона: „Знаш како, боље ти је тако…“, „Немој сад да таласаш…“, „Пази на посао…“. Све из најбоље намере, наравно. И тако, корак по корак, човек научи да гласа онако како се очекује, а мисли како сме.
Неистомишљеници, те ретке птице, углавном су научили да чувају крила скупљена. У малим срединама дискретно се стави до знања да је најбоље држати се „свог посла“. А ако баш неко иступи, не треба га нападати — довољно је гледати га као да се сам искључио из колектива, па ће већ схватити поруку.
И тако провинција наставља да живи у својој необичној хармонији: људи гласно гунђају у тишини, подржавају оно што критикују, и верно бране оно што их највише оптерећује. Можда је то нека врста мудрости — или навике, што је у провинцији често једно те исто.
