“Dobar dan, izvinite, ali mi nemamo pristupa za kolica. Nažalost, ima stepenika”. Ovo je najčešća rečenica koju ja kao korisnica kolica mogu da čujem. Moj lični osećaj je da tu nisam dobrodošla a po kom je to kriterijumu, ne znam. Pre svega, ne mogu da se prijavim na Zavod za zapošljavanje ako se on nalazi na spratu bez ikakvog pomagala kako bih kao osoba u kolicima mogla da priđem. Na istu muku nailazim i kod Centru za socijalni rad. Nema rampe za osobe sa invaliditetom. Problem sam rešila koristeći sopstvene resurse da nabavim polovnu robotičku spravu kojom sam se penjala do tih institucija. Odgovor bi na ovu moju primedbu mogao da glasi “pa šta sići će neko od službenika iz Nacionalne službe ili Centra za socijalni rad”. Šta ako ja, ili bilo koja druga osoba, ne želimo ili takav tretman. Šta ako želim da se osetim jednakom bez obzira na invaliditet, šta ako su stvari koje imam da podelim sa službenicima Centra za socijalni rad osetljive i ne želim da ih pričam napolju na otvorenom ili ne želim da iko drugi u moje ime obaveštava Centar o mojim probelmima? Šta ako želim da radim? Da li sam ja manje čovek i da li su moje potrebe za kretanjem toliko “različite ” od vaših, ne bih rekla.
Zdravstveni centar- činjenica je da postoji lift, to je nepobitno, takođe je činjenica da taj lift ne čini pristupačnom čitavu bolnicu. Kontra argument bi bio da se osobe sa invaliditetom mogu prijaviti na “kućnu negu” , ali i kućna nega nije svemoguća pogotovo kada su u pitanju pregledi koji iziskuju opremu koja nije prenosiva. Šta sa sudom? Katastrom? To su, takođe, javne institucije. Na kraju neka ne bude da govorim samo o institucijama formalnog karaktera zanimljivo je da me radnici u biblioteci u Negotinu poznaju i pozdravljaju po čitalačkom ukusu, a ne zato što lično poznaju . Pogađate opet je u pitanju nepristupačnost.
Na kraju situacija je jasna – osobe sa invaliditetom su nevidljive. Opravdanja se mogu navoditi: stara je zgrada, ili je zgrada pod zaštitom pa su potrebne određene dozvole, ili je, pak, lift preskupa investicija. Osnovno ljudsko pravo je pravo na kretanje, kakvogod ono bilo. Niko nema tapiju na zdravlje, ne želim nikome da rampa bude prekopotrebna kao meni, ali želim da ih u mom gradu ima. Mi u invalidskim kolicima nismo nevidljivi. Mi postojimo.
