Нисам баш светски путник, али српски сигурно јесам. Оно што видех у Неготину, не видех нигде. Споменик Ђорђу Станојевићу, на истоименом тргу, једном од два неготинска трга, не види се од сунцобрана кафића. Овде нема дилеме да ли је старија кокошка или јаје, шта је овде било прво и чему је ту место.
Заклињемо се у неготинске великане. Када бисмо почели да набрајамо, много их има, али се свакако издвојила тројка из три различите области, па кроз херојство гледамо на Хајдук Вељка, кроз уметност и стваралаштво на Стевана Мокрањца, а кроз науку на Ђорђа Станојевића. Родна кућа нашег великог научника срушена је у налету „осавремењивња“ центра нашег малог града, који временом све више постаје град бетона, уместо некадашњег града зеленила. Куће које су у пакету са кућом Ђорђа Станојевића срушене почетком осамдесетих година двадесетог века биле су под заштитом државе као део старог градског језгра, али кога је то икад било брига…
Какву такву компензацију за године заборава Ђорђе Станојевић је добио отварањем спомен собе у згради Електродистрибуције, као и подизањем споменика крајем деведесетих година поменутог века. Али шта се дешава даље? Неготин остаје без једног од својих вишедеценијских симбола, коцке у ширем центру града, а уместо коцки, за које нико од нас не зна ни где су завршиле, добијамо бетон, претворен у пешачку зону са мноштвом кафића. И баш је једном од тих кафића неопходан простор испред споменика за ширење летње баште. И долазимо до тога да се више не види споменик од сунцобрана те баште, а поред летње добијамо и импровизовану зимску башту. И то је некоме нормално? Једино што је по питању споменика урађено последњих година је враћање отпалог слова С на почетак презимена, јер је ваљда ружно да неко ко успе да се пробије кроз сунцобране прочита да се научник презивао Танојевић. То би већ било недопустиво. Било је чак и предлога да се споменик измести, али се стварно надам да то није било озбиљно.
Није наш Ђорђе усамљени пример, нажалост. Идеја о уређењу комплекса око Мокрањчеве родне куће никада није реализована. Ако је нешто и урађено, то је свакако ишло у супротном смеру од жељеног, што додатно наружује простор и компликује ионако већ замршене правно-имовинске односе око овог споменика културе од великог значаја. Такође, пут до археолошког локалитета Врело Шаркамен ни тридесет година након великих открића није урађен, а труле бандере преко којих је струја спроведена до локалитета се прикуцавају за стабла која расту…
И тако, док други увозе жирафе, праве водопаде и аква паркове ми не умемо да бринемо ни о оном што одавно имамо, а камоли да то чувамо, уређујемо, унапређујемо и користимо како треба. Зар је важно (т)ко је крив?
