“Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti”
Fridrih Niče
Paradoks je očigledan a opet zlokoban. Studenti, generacija čiji životi tek treba da počnu, koji traže budućnost zasnovanu na slobodi i pravdi, režim masovno etiketira kao “naciste”. Ova groteskna distorzija nije slučajna greška, to je klasičan primer Gebelsove metode, “bacaj blato, negde će da se zalepi”, rafinirano urađen za 21. vek.
Činjenica da se ovaj mehanizam toliko jasno uklapa u Jungovu teoriju nesvesnog (teorija senke i projekcije) ne podseća nas samo na prošlost već briše granice između psihološke patologije i državne politike. Karl Jung je istakao kako ljudi često projektuju svoje najdublje, najmračnije i neprihvaćene karakteristike na druge. To je psihološki mehanizam odbrane, nepriznata tama unutar nas postaje nepodnošljiva, pa je pripisujemo spoljnom “neprijatelju”.
Šta su u stvari studenti koji žele promene? Živi simbol budućnosti koja odbija da bude uokvirena prošlošću ili sadašnjom represijom. Oni su po definiciji, antiteza totalitarizma bilo koje vrste. Režim, međutim, uporno okreće ovu sliku naglavačke; sistem koji sam koristi fašističke metode represije, cenzure i dehumanizacije protivnika, optužuje upravo žrtve tih metoda za fašizam. Ovo nije samo licemerje, to je klinički primer masovne projekcije.
Agresija, netrpeljivost, želja za uništenjem drugog – sve što karakteriše sam režim – pripisuje se onima koji mu se suprotstavljaju. “Ponavljaj laž dovoljno dugo i postaće istina”, rekao je nacistički propagandista. Današnji režimski aparat savršeno primenjuje ovu formulu, ali sa modernim alatom.
Apsurdno ponavljanje etikete “nacista”, ima cilj da pretvori žrtvu u pretnju, opravdavajući dalju represiju, i stvori osećaj besmisla i nemogućnosti, kao da se suprotstavljanje režimu automatski pretvara u podršku nacizmu.
Ovo je posebno odvratno zato što banalizuje i iskorišćava patnju stvarnih žrtava zarad jeftinih političkih poena. Režim pokazuje da nema argumente već samo oružje laži i straha.Kad vlast nema više ništa drugo da ponudi osim da studente optužuje za nacizam, to je priznanje vlastitog intelektualnog i moralnog dna.
Ništa manji teret laži i manipulacije ne nose ni negotinski funkcioneri. Prećutnim pristajanjem, da budu deo ovakve propagande, praveći se da nemaju odgovornost i ingerencije, u stvari daju svoj najbolji doprinos u stvaranju i održavanju lažne svesti. Hana Arent je ovakvo ponašanje činovnika, koji se svode na puke izvršioce dužnosti prihvatajući akcije države kao normalne, definisala kao banalnost zla.
Pravi otpor počinje odbijanjem da se učestvuje u ovom bolesnom psihološkom pozorištu, i neumornom podrškom onima koji se, za razliku od svojih klevetnika, neumorno bore za svetlost protiv tame. Istina je njihov štit, a svest javnosti njihova najbolja odbrana.
Vreme je da se senka osvetli.
