Nikada više ljudi na ulicama Negotina kao u zadnjih godinu dana. Počeli su protesti u novembru u Negotinu i trajali par meseci tokom zime i proleća. Za Negotin, ogroman broj ljudi je na ulicama tražio pravdu za žrtve pada nadstrešnice. Podržali su Negotinci zahteve studenata i svaki četvrtak se okupljali. …A zadnjih nedelja imamo i nove proteste, proteste protiv blokada. Velika je bila posećenost turista u Negotinu tokom tih protesta. Dovoženi su autobusima iz okolnih gradova da „odrade“ dnevnicu, ali bilo je tu i naših sugrađana. Neko iz uverenja, a neko što je morao…
A gde su ostalI?
Kući, čekaju da vide šta će da se desi. Ali ne sede oni kući jer su nezainteresovani i nije ih briga šta se na ulicama odigrava. Sede jer su zastrašeni, pod pretnjama ili samo u strahu da ne ostanu bez egzistencije. Imamo li pravo da ih osuđujemo? Nas u gradu nema mnogo i „neutralni“ su naši sugrađani. Možda je dovoljno od njih što nisu sa druge strane policijskog kordona? Možda su otrpeli svakakve pretnje da se pojave tamo, pa su uspeli da odbiju? Možda su morali i da budu tamo? Ništa od tog ne menja činjenicu da su i to naše komšije, prijatelji i poznanici…Ljudima koji prostestuju sigurno nije lako, nalaze se u mnogo težoj situaciji nego „neutralni“. Odlučili su da žrtvuju mnogo toga i skupili hrabrost da izađu i budu viđeni, ali ne moramo ostale nazivati izdajnicima i prodanim dušama. I to su naši sugrađani sa kojima ćemo sutra živeti i graditi opštinu kao bolje mesto za život svih nas.
Kad prođe ovo ludilo svako ko je kriv će morati da odgovara za sva učinjena nepočinstva, ali niko ne sme trpeti što nije mogao da skupi hrabrost. Najlakše je osuđivati, ali mnogo puta su naši sugrađani propatili zbog iskazanog mišljenja i ostali sami. Nemamo mi sa ove „naše“ strane nikakvu ulogu vrhovnog moralnog autoriteta da nekog osuđujemo i prozivamo. Grad pripada svima nama i samo svi zajedno možemo da ga spasimo.
….Ali razumimo I bol onih koji su danas kući; zarobljeni strahom, pretnjama, brigom za opstanak. To nisu naši neprijetelji; to su naše komšije, prijatelji, porodica. Žrtve su istog sistema koji guši glasove I lomi solidarnost. Sistem je tačno to I postigao, zatrovao je poverenje I okrenuo nas jedne na druge umesto na njega.
Ne tražimo krivce među sobom. Krivac je mašina zastrašivanja I korupcije koja uništava naš zajednički dom. Kad prođe ovo ludilo, ne treba nam odmazda, treba nam istina I pravda za žrtve sistema. Ali sutrašnji dan gradi se danas. Izlaz nije u pobedi jedne strane nad drugom. Izlaz je u tome da shvatimo da smo jedna opština, jedna porodica, I zajedno možemo da skinemo jaram. Neka naša “strana” bude Negotin. Zato poziv ostaje otvoren, bez osude, sa rukom pruženom: Negotin pripada svima nama!
