Свако ко је некад урадио нешто јавно, ма колико добру намеру имао, изложен је суду јавности. Тај суд не заобилази ни уметнике који својим делом изазивају емоције, мишљења и реакције и неизбежно постају предмет тумачења и критике. Јавност не суди увек правично, али тај суд постаје део живота сваког ко одлучи да изађе из приватности и своје дело понуди другима. Уметник мора бити свестан тог ризика и спреман да прихвати и похвале и осуде и да, упркос томе, остане доследан себи.
У Неготину је крајем XIX века дошло до свести о потреби подизања споменика нашим великанима. То се пре свега односило на Хајдук Вељка. На месту погибије легендарног јунака, 1892. године, подигнут је први јавни споменик у Неготину. Вајар Ђорђе Јовановић је пристао да бесплатно изради рељеф, с тим да му Одбор за подизање споменика плати материјал и трошкове транспорта. Пројекат споменика урадио је архитекта Јован Илкић. Свечаност откривања споменика трајала је три дана – од 18. до 20. јула. У то време Неготин је имао 5.000 становника, а свечаности, у којој је учествовало Београдско певачко друштво, присуствовало је 6.000 људи. У говорима на откривању споменика нико није поменуо ауторе споменика. О томе Ђорђе Јовановић у својој биографији пише: „Свима захвалише, само Ђоку црнца не поменуше.“ Он је присуствовао откривању споменика, али је на место за почасне госте доспео захваљујући сопственој упорности. Неколико година после откривања споменика Ђорђе Јовановић је сазнао да је рељефни портрет Хајдук Вељка обојен масном бојом. Допутовао је у Неготин и видео да је на портрету фес обојен црвеном бојом, кићанка плавом, лице бојом меса, а одело зеленом и плавом бојом. Цео дан је провео скидајући ове боје амонијаком. После тога је бронзу поново патинирао бакарном патином.
Године 1983. реализована је идеја о изградњи другог споменика Хајдук Вељку. За изградњу новог споменика требало је да се распише конкурс. Међутим, пошто су трошкови конкурса били велики, Културно-просветна заједница општине Неготин се обратила вајару Небојши Митрићу, који је прихватио да споменик уради без хонорара. Идејно решење презентовано је само Одбору за изградњу споменика, док грађанство није било у прилици да се упозна ни са идејним решењем нити да види макету споменика. Митрићев рад на споменику одвијао се паралелно са уређењем центра Неготина и било је важно да два споменика, споменик СКОЈ-евцима и споменик Хајдук Вељку, окренути један ка другом чине целину, обележавајући два времена. Митрићево виђење легендарног јунака било је разочаравајуће. Грађанима Неготина није се свидело ни како је израђен коњ. Вајар је одговарајући на критике изјавио: „Хајдук Вељка нисам дао као интелектуалца, али он није морао бити ни разбојник“. У циљу боље презентације, споменик је 2007. године померен на место на којем је и данас. Недавно је током посете министарке за рад, запошљавање, борачка и социјална питања најављено подизање споменика Чучук Стани у нашем граду. Интересантно је да је идеја потекла од Епархије тимочке. Најављено је да ће споменик бити висок два метра и да ће се налазити у близини споменика Хајдук Вељку. Чучук Стана одавно заслужује споменик и само захваљујући повременим извођењима монодрама о овој хероини, презентацијама кустоса Музеја и манифестацији „Чучук Станини дани“ она није пала у заборав, али јој у нашем колективном сећању свакако не припада одговарајуће место. С друге стране, имајући на уму да чучук на турском значи мала, податак да ће споменик бити висок два метра делује изнанађујуће. Са нестрљењем очекујем подизање новог споменика у нашем граду богатом традицијом и културом. Пошто не постоји никаква уметничка слика на основу које бисмо могли да тумачимо како је Чучук Стана изгледала, биће занимљиво савремено уметничко виђење ове храбре жене. Ипак, имајући у виду све наведено у најави, ја споменик замишљам као кошаркашицу која се моли. А ви?
