НЕГОТИНСКА БАЈКА

И Неготин има свој дворац. Не верујете ми? Одите на сајт Дворци Србије и видећете. Шта тамо пише? Пише да је наш дворац зграда непознатог архитекте са почетка 20. века, да је то је угаона спратна грађевина која је у основи симетрична и састоји се из средишњег угаоног дела у виду полукруга и бочних страна једнаких дужина, да поседује приземље и спрат, а улаз се налази у средишњем делу основе по симетрали уличног угла. За улазом се непосредно надовезује улазни хол, те после њега степениште.

Описан је наш дворац у још неколико реченица, после којег стоји и опис тренутног стања: објекат је напуштен, унутрашњост је девастирана, почупани су каблови из зидова. Прозорска стакла су полупана, а неки прозори су од неовлашћеог улаза обезбеђени бодљикавом жицом. Улаз у зграду је строго забрањен, али то изгледа не спречава хулигане. Фасада отпада и ишарана је графитима.

Одлазак до нашег дворца топло препоручујем свима онима који су на ивици плача, а сузе никако да им крену. Кад стану испред те грађевине, сузе ће саме кренути.

Па која је то зграда? И како смо ово допустили? Реч је о нашем Дому ЈНА (Клубу војске, Дому армије), једном од бројних споменика културе на територији наше општине. Далеко од тога да сам милитални тип и овде свакако није реч о жалу за војском. Узео сам ову зграду за пример небриге о наслеђу, о ономе у шта је неко некад улагао и  што би могло да буде у функцији. Даћу и супротан пример, а то је нешто што је урађено у Руми. Тамо је пре пар година у реконструисаној згради бившег Дома ЈНА отворена библиотека. Знамо у каквим условима ради наша библиотека: два одвојена одељења у саставу две стамбене зграде.

Нажалост, много је оваквих примера. Сагради се нешто, користи се кратко време, а онда се препусти пропадању и уништавању. Не бих да набрајам, али сетимо се летње позорнице, Месне заједнице, зграде Комитета… О фасадама других бројних некада репрезентивних објеката да и не говоримо.

Одлазимо у друге градове, упоређујемо, знамо да може и другачије… Нажалост, далеко смо од ружичастог, али нада умире последња, што рече неко.

Ivica Trajković
Ivica Trajković

Ivica je rođen u Negotinu 1976. godine gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Višu turističku školu završio je u Beogradu 2000. godine, da bi 2004. godine diplomirao na Fakultetu za menadžment u Zaječaru. Radio je u turističkoj agenciji Denzor od 2000. do 2003. godine. U Muzeju Krajine zaposlen je od 2003. godine, na radnom mestu dokumentariste. Zvanje kustosa stekao je 2005. godine. Prilikom osnivanja Turističke organizacije opštine Negotin 2006. godine postavljen je za v.d.direktora ove ustanove koja predstavlja bogati turistički potencijal naše opštine. Vršio je brojne dužnosti, uporedo se profesionalno usavršavajući. Nakon položenog stručnog ispita 2011. godine postaje licencirani turistički vodič. Od 2014. godine, veoma uspešno, devet godina, vršio je funkciju direktora u jednoj od najstarijih ustanova kulture u Srbiji, Muzeju Krajine. Pored predstavljanja muzeja, doprinosio je efikasnoj međumuzejskoj saradnji: putem promocija, izložbi, kataloga, publikacija. Zvanje višeg kustosa stiče 2016. godine, a zvanje dokumentariste savetnika 2024. godine. Publikovani su mu brojni radovi. Autor je i koautor nekoliko izložbi. Živi u Negotinu, oženjen je i ima sina.

Articles: 6