Како смо дошли до тога да мајка пред камерама и пред неколико стотина људи призна да није биолошка мајка детету о којем се стара годинама? Како смо дозволили да једна лична, болна, интимна истина постане средство очајничке борбе за правду? То није само питање једног случаја – то је питање стања друштва.
Институције не раде свој посао, или не на ваљан начин. Онда грађани престану да им верују. А када нема поверења у институције, људи почињу да траже правду на улици, пред камерама, на јавним скуповима. То није избор – то је нужда.
Посебно је погубно када рад установа буде узурпиран од стране партијских послушника, људи који више брину о сигналима „одозго“ него о закону и правди. У таквом поретку стручност постаје небитна, савест непожељна, а иницијатива кажњива. Они који ћуте и чекају инструкције бивају награђени. Мислећи бивају склоњени. Тако се ствара круг послушности у коме је човек последња брига система.
Свемогући је заинтересован за проблеме људи само на оваквим јавним окупљањима и пред камерама. На његовим олимпијским висовима је недоступан и недодирљив. Чланови кабинета мудро ћуте на молбе и дописе грађана. Шта па да одговоре кад се и не питају ништа. Зато је ова жена настојала да по сваку цену искористи баш ову прилику. А цена није баш мала! Туга….
То је људски суноврат – не њен, већ наш. Суноврат система који је изгубио осећај за човека. Суноврат одговорности, емпатије и правде.
Ако постоји храброст да се истина изговори, постоји и снага да се нешто промени. Зато нема одустајања. Због достојанства!
