Многи од њих ће се разочарати, неки од њих ће постати исти или чак гори од оних против којих се боре, али жељу за променом и наду да постоји нешто боље и праведније од овог што их је дочекало тим младим људима нико не може одузети.
Преплављени смо разним мудростима и цитатима, често извученим из контекста, тако да без много напора можемо да достигнемо ментално уздизање. Тешко да ћемо од тога бити бољи људи. Време у коме живимо је такво какво је, брзо и површно, са наопаким обрасцима понашања. Све желимо одмах, људи мисле да могу да се обогате преко ноћи. Деценије иза нас оставиле су траг на нама и дефинисале наш начин живота и размишљања.
И раније је било свега: ратова, криза, периода који делују безнадежно, који су се, опет, смењивали са периодима испуњеним вером и надом, са безбрижним погледом на будућност. И у сваком том периоду било је оних који стварају и иду напред, као и оних чија се филозофија живота своди на: „То код нас не може да буде“.
Они који ништа не раде причају како други ништа не раде, а истовремено омаловажавају нечији рад. Они који раде не размишљају о онима који не раде, гледају своја посла. Прости су нељубазни према пристојнима. Пристојни се склањају и ћуте. Дозвољавају бахатим да их газе. Нема емпатије, разумевања за потребе других. Мање паметан говори паметнијима шта да раде и како да мисле, само зато што је безобразан и успео је некако да се пробије, захваљујући данашњем систему вредности. И уопште, од малена нам се намећу изврнути системи вредности. Исмева се онај ко улаже напор, а славе се они који су на брзину и на кварно нешто постигли. Примитивни намећу обрасце понашања.
Није срамота оне који намећу своје ставове, под маском лажног патриотизма и правдано вишим циљевима, а од поданика се очекује беспоговорно извршавање. Није срамота онога ко нас, због својих интереса, лаже и гледа нас у очи, већ се од нас очекује да нас буде срамота што другачије мислимо.
А онда се појави младост. Неискварена и наивна. Појаве се људи који желе да живе слободно и нормално. У нормалним условима. У својој земљи. У свом граду. Па чак и у нашем. Помало стидљиво, али и Неготин се буди. Град славних великана, који су уздизали ову средину и који су задужили нашу заједницу, деценијама је успаван. Млади људи сада желе да се чује и њихов глас и да нешто промене. Имају право на то. Сачекао их је свет пун неправди и бахатости, а они желе да то промене. Желе да имају нормалан однос према појавама око њих. Желе да одају пошту невино страдалима у Новом Саду, без тога да им се неко смеје док траје 16 минута тишине.
Поред младих, будимо се и ми који смо ћутали. Када у Неготину на улицу изађе 100 људи, то је статистички исто као да је у Београду изашло 10.000 њих. Статистички да, али у пракси је то много другачије. Тамо је 10.000 људи у непознатој маси, људима није битно да ли их неко гледа и шта о њима мисли, а овде протествујете против свог комшије, превозника, сарадника, надређеног, познатог… Зато се излазак на улице у малим местима изједначује са храброшћу.
На крају крајева, живот је леп и пружа нам безброј могућности, али је истовремено живот и борба. У прилици смо да се боримо за боље друштво, за достајанство и поштење. Зато, само напред. Избор увек постоји. Доста је било апатије.
