Ако се добро сећам македонског филма „Пре кише“ који је, осим добре глумачке екипе, обележила и предивна музика групе „Анастасија“, Александар, кога глуми Раде Шербеџија враћа се из Лондона у родно село. На чуђење околине због његове одлуке, он одговара да ономе ко зна да живи није битно где живи. Тако су неки од нас одлучили да се после школовања или других видова одлазака врате у „овај Неготин“. „Овај Неготин“ ми је опет термин из времена када је поменути филм сниман, јер су сви око мене, већ у периоду средње шлоле, желели да оду из „овог Неготина“, јер у „овом Неготину“ ништа није ваљало, а другде је, ваљда, тада било много боље.
Ту где смо одлучили да живимо желимо да нам буде удобно. Избор малог места за живот доводи до неких недостатака, али и до бројних предности. Једна од предности је и та што појединац може доста да утиче на избор својих активности и на квалитет живота заједнице, било да се бави музиком, спортом или неким другим хобијем. Али, сведоци смо тога да се људи упорно склањају и да очекују да им неко други огранизује живот, а они на крају опет не буду задовољни.
Преплављени смо информацијама са друштвених мрежа и негативним коментарима који прате било коју појаву. Наравно да свима смета лоша инфраструктура, запуштеност, ђубре свуд око нас, било која врста неуређености. Али зато имамо прилику да такво стање променимо, или бар да учествујемо у промени или подржимо оне који желе нешто да промене.
Лепота је свуд око нас. Није поента у томе да се стално нешто критикује и бежи од одговорности за услове у којима живимо. Свесни смо бројних потенцијала, а опет нам увек нешто недостаје. Можда нам се чини да је некој претходној генерацији било лакше, али ако реално сагледамо стање у нашем друштву, увек је било неких проблема и сулудо је да нам живот пролази у незадовољству.
Недавно ми је једна сасвим обична дневна ситуација улила оптимизам и учврстила помало пољуљану веру у ведрину нашег народа. У локалној посластичарници, док смо чекали у реду за бурек и пециво, нас неколико је имало изузетно пријатан разговор са власником локала који нас је услуживао и засмејавао. Изашао сам одатле као други човек, жељан да пренесем позитивну енергију на људе око себе.
Када су пре годину дана кренули протести у Неготину одлучио сам да подржим младе људе који желе нешто да промене. Убрзо након формалне подршке уследио је и излаз из зоне комфора и активна подршка иницијативи која ме је пробудила. Пошто и сам често коментаришем стање у граду, ето прилике да, уместо да критикујем, заједно са њима променим нешто. Град нису само зидови и асфалт, већ и енергија и одговорност свих који у њему бораве. Хвала овим дивним људима на могућности да будем део промена.
