Zvuči poznato? Upravo zato je opasno.
“Ćuti, ne zameraj se.” Rečenica koju smo svi čuli.
Od kada sam završila studije i ušla u svet rada, tu frazu redovno čujem – kao savet iz brige ili
kao opravdanje iz straha.
Ali kad god se izgovori, ona ostavlja posledice.
Nevidljive, ali duboke.
Uči nas da je sigurnije trpeti nepravdu nego reći istinu. Da je pametnije klimati glavom nego
postavljati pitanja. Da je bolje skloniti pogled, nego pogledati problem pravo u oči.
Od škole do radnog mesta.
Od kuće do javnog prevoza.
Od lokalne samouprave do državne vlasti.
Gde god se okrenemo, ćutanje je postalo sredstvo preživljavanja.
Ćutimo kad nas ponižavaju, kad vidimo nepravdu, kad neko bahat prolazi nekažnjeno.
Kad znamo da nešto nije u redu – ali „ko sam ja da se zameram?“
Ali postoji cena tog “mira”.
Ćutanje je tlo na kojem raste bahatost, nekompetencija, nasilje i korupcija.
Jer dok mi ćutimo — drugi odlučuju. U naše ime. I ne, ne odlučuju u našu korist.
Kada ti kažu da ćutiš, da ne bi imao problema,
seti se: problemi postoje upravo zato što svi ćute.
Zato što se “nikome ne zameraš”, a zapravo dozvoljavaš da ti oduzmu pravo da biraš, pitaš,
misliš i odlučuješ.
Iz mog ugla gledanja, zameriti se znači biti bezobrazan, nepristojan, uvredljiv, napasti,
optužiti ili ponižavati, a ne pitati, tražiti argumente, misliti svojom glavom…
Zapravo – potpuno suprotno od opšteprihvaćenog shvatanja.
Zato pitam:
Zašto je postavljanje pitanja zameranje?
Zašto je traženje argumenata zameranje?
Zašto je ukazivanje na problem zameranje — i kome, zapravo?
Ćutanje nije neutralno.
Ono je saučesništvo u lošem.
Zato sledeći put kad čuješ:
“Ćuti, ne zameraj se!” —
pitaj: A kome se tačno ne smem zameriti?
I zašto bi istina bila problem samo za onog koji ne želi da je čuje?
ĆUTI, NE ZAMERAJ SE!
