„Погледајте семафор!“ Ова реченица требало би да се односи на неки спортски догађај, на разлику у броју датих голова, на радост публике због убедљивог пораза противничког тима. Нажалост, у нашем, неготинском случају, односи се на наше неисправне семафоре. Годинама уназад, сведоци смо немогућности надлежних да се изборе са проблемом семафора који нису у функцији, а свесни смо колико је исправност светлосне сигнализације битна за безбедност учесника у саобраћају. Чак и након ретких интервенција, наши семафори били би у функцији по пар дана, а онда би се опет дешавало да „згасну“.
Писац ових редова имао је непријатно искуство да је, ваљда по навици стеченој у Неготину, отишавши у Зајечар једноставно прошао кроз црвено светло на раскрсници. За то је платио не баш малу казну. Толико смо се одвикли од исправне саобраћајне сигнализације…
Ових недеља сведоци смо почетка кампање за предстојеће локалне изборе. Одмах се, по навици, кренуло са великим обећањима од стране актуелне власти, од којих смо многа и раније чули. За то што оно што је већ обећано није реализовано крив је, наравно, неко други. Као да нисмо ушли у четврти олимпијски циклус владајуће гарнитуре и као да постоји оправдање што „наслеђени“ проблеми нису решавани. Ето, мој предлог је да нам у предизборној кампањи обећају исправне семафоре. Надам се да то није превелики захтев.
Нама овде, у провинцији, није од животне важности када ће бити организован EXPO, да ли расте Београд на води и који су успеси наше дипломатије. Нама је битније да нам се при изласку на улицу, при првом ветру, не залепи нека прљава кеса у лице. Потребна су нам уређена игралишта за децу, зеленило, чист простор око контејнера, за почетак. Потребне су нам и окречене фасаде. Често, пролазећи Неготином помислим на чувену реплику нашег великог глумца Милана Цација Михаловића из непревазиђеног „Балканског шпијуна“: „Окречите Београд“. Баш тако је нама потребно да окречимо Неготин. Професионално сам врло често у контакту са посетиоцима Неготина, који обилазе наше музеје и цркве. Сви они истичу лепоту нашег града, али су такође исти ти људи запрепашћени стањем фасада и запуштеношћу окружења.
Наравно да је много тога и на нама, грађанима. Институције су дужне да раде свој посао, али је свакако битна и наша свест о свом окружењу. Изузетно позитиван пример дали су нам праховски бајкери, који су ради организације мото скупа на градском стадиону очистили огроман део простора, иза базена, који води према летњој позорници. Цео тај део стадиона деценијама је запостављан и ту се временом створила права џунгла. У каквом је стању био део стадиона који се, малтене, налази у центру града, дошли смо до тога да смо „ладно“ могли да организујемо и туристичку руту „Прашумама Неготина“.
Ако не умемо сами да осмислимо како ћемо да уредимо наш град, ту су позитивна искуства других градова. Нико се неће наљутити ако га мало „ископирамо“, а ми ћемо имати боље услове за достојанствен живот.
