Kampanja za lokalne izbore je počela! Tri ministra nedeljno je u Negotinu! Sad je prilika da se upoznaju sa našim problemima i da obećaju rešenja. A kampanja nije funkcionerska, nego im se sad ukazala prilika da dođu…Sve je u skladu sa zakonom.
Kako se izbori približavaju uočavaju se dve vrste kampanje. Jedna koju sprovode ministri i druga koju obavljaju naši lokalci. Ima li razlike? Na prvi pogled, da. Ministri (i ministarke) ne vode baš računa u kom su gradu nalaze, niti moraju nešto posebno da se spremaju. Bitno je da su obećanja velika, grandiozna. Ne veruju u njih ni ministri ni građani. Deluje da se obećanja daju samo zbog televizija. Odličan primer je ministar zdravlja Lončar, koji je započeo ovu ministarsku turneju i obećao novu bolnicu do 2035. godine. Obišao je Negotin i 2017. i 2021. i opet prošle nedelje. Stalno pred izbore i stalno ista obećanja, jer šta je interesantnije od zdravstvene zaštite koja nam je svima neophodna. A obećanja, ogromna. Rekonstrukcije vredne miliona, milijardi, nova oprema, novi lekari…Fascinantno je što pred ovu zadnju posetu ministar verovatno nije imao vremena da pogleda svoja ranija obećanja, pa smo umesto rekonstrukcije dobili još više. Možda bi neko od zainteresovanih primetio neke nelogičnost, zato je izgleda odlučio da ide na sigurno: nova bolnica!
I dok se ministri razbacuju veličanstvenim projektima, imamo i kampanju koju sprovode naši lokalni lideri. Šta treba za glas? Uglavnom asfalt. I to ne mnogo asfalta, dovoljno je širina da jedan auto prođe. Nema potrebe praviti prave ulice, staze su dovoljne. Valjda misle da tako pokazuju brigu za svoje sugrađane. Jednom u četiri godine će se negde baciti asfalt, bez nekog plana i projekta. Opraće se do narednih izbora, pa može sve ispočetka.
To dosta govori o tome kako oni razumeju i poštuju birače. Birači su unapred zapisani. Po spiskovima sigurnih glasova jer je neko zaposlen na određeno, drugi je član porodice, treći je dobio neku privilegiju…Svi su na spisku i ovaj asfalt je samo njihova dobra volja. I bez toga, oni imaju unapred upisane glasače.
Ali kako smo mi stigli do toga da je to dovoljno? Kako su nas ubedili da je život puko preživljavanje? Smanjili su nam se kriterijumi, pa nam vlast više i ne nudi više. Jel znate ono kad se predsednik hvali da radi 24 sata dnevno zbog višeg dobra? Ne jede, ne spava, ne viđa porodicu…Ove kampanje naprednjaka pred lokalne izbore imaju isti uzrok, istu ideju.
Od nastanka moderne srpske države od građana (naroda, to je uvek bolje zvuči) traži se da bude strpljiv, da se odriče i da čeka bolje vreme. Koje će sigurno stići, samo da budemo uporni. Skoro svaka vlast od početka „demokratije“ u Srba je težila da svaki pripadnik naroda (da se držimo njihove terminologije) treba da podnese žrtvu za viši cilj. Proklamovano je jedinstvo u siromaštvu tj. da svi negde možemo da preživimo (teško), ali da je to sasvim dovoljno što se od države može tražiti. Nema iskakanja, ćuti, radi i preživi. To kao posledicu ima i ideal ogromne većine naroda da radi u državnoj službi. Sigurna plata, siguran posao, nema nekog napredovanja, ali se i otkaz teško dobija. Plata je sigurna, nije baš velika, ali stići će do prvog u mesecu.
Posledice ovakvog načina razmišljanja ogledaju se i danas u kampanji za predstojeće izbore u Negotinu. Naprednjacima više nije potrebno da biračima ponude velike stvari ili nadu da će Negotin vratiti svoj stari sjaj ili da će sela opet oživeti. Ne. Dovoljno je asfaltirati put. Ne baš pravi put, ali jednu širu stazu. Dovoljno je prekopati još jedan park, srediti ga, pa ga ostaviti da propada kao zadnje renovirani park iza hotela „Inex“.
Kao slobodni građani moramo da očekujemo više…Sad kad smo se probudili, moramo postati svesni da život nije puko preživljavanje, da nam nije dovoljno da se krećemo putevima sa jednom trakom, da molimo službenike i lekare da nam nešto završe…Treba nam nada da Negotin sa svojim selima može da bude odlično mesto za život.
