Криви су они други

Добро дошли у град у коме исти људи владају већ толико дуго да су почели да славе годишњице сопственог „затеченог стања“. Годинама су на власти. Довољно дуго да су све полуге система у њиховим рукама. Ипак, сваки пут када стигне критика — кривац је неко други.

Криви су они пре њих.
Криве су околности.
Криви су грађани који „не разумеју“.

Само никада они.

Политичка зрелост се не огледа у томе колико вешто пребацујеш одговорност, већ у томе колико си спреман да је прихватиш. Власт није коментарисање туђих грешака; власт је обавеза да исправљаш сопствене. Када неко управља системом деценију или дуже, свака пукотина у том систему постаје и његова. Али лакше је живети у систему сталне одбране:

  1. Прогласи проблем наследством.
  2. Прогласи критику нападом.
  3. Прогласи себе жртвом.
  4. Понови.

Лакше је сваку критику прогласити нападом. Лакше је непрестано водити кампању, чак и онда када си већ годинама на власти. Проблем није у томе што се помиње прошлост. Прошлост треба анализирати. Проблем је када прошлост постане једини одговор на садашњост. Када свака тема, сваки пропуст, свака афера има исти рефрен: „То су они други.“ Јер ако су увек криви други, онда власт и не постоји. Постоји само бескрајно извињење без извињења:

Рупе на путу?

Они пре нас.
Депонија?

Они пре нас.

Грејање у хали спортова?

Они пре нас.

Оронуле фасаде?

Они пре нас.

Азил за псе?

Они пре нас.
Лоше време?

Сумњиво, али вероватно и то – они пре нас.

А грађани? Они живе у садашњости. Њима није важно ко је био крив пре двадесет година. Њима је важно ко је одговоран данас. И зато право питање није ко је некада погрешио. Право питање је: ко је сада дужан да поправи?

Прошло је десет, петнаест година. Мандати се нижу, фотеље су се обликовале по мери, али одговорност је и даље у бекству. Као да постоји посебна служба за њено склањање — чим се појави, неко притисне дугме и она мистериозно нестане, а на конференцији за медије осване добро позната реченица: „Ми смо наследили катастрофу.“ Катастрофа је, очигледно, толико дуговечна да би могла да добије статус културног добра.

На крају, остаје само једна мистерија: ако су они други криви за све, зашто их онда нико не постави да владају? Очигледно су ефикаснији — кад већ могу да управљају градом из прошлости.

Ivica Trajković
Ivica Trajković

Ivica je rođen u Negotinu 1976. godine gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Višu turističku školu završio je u Beogradu 2000. godine, da bi 2004. godine diplomirao na Fakultetu za menadžment u Zaječaru. Radio je u turističkoj agenciji Denzor od 2000. do 2003. godine. U Muzeju Krajine zaposlen je od 2003. godine, na radnom mestu dokumentariste. Zvanje kustosa stekao je 2005. godine. Prilikom osnivanja Turističke organizacije opštine Negotin 2006. godine postavljen je za v.d.direktora ove ustanove koja predstavlja bogati turistički potencijal naše opštine. Vršio je brojne dužnosti, uporedo se profesionalno usavršavajući. Nakon položenog stručnog ispita 2011. godine postaje licencirani turistički vodič. Od 2014. godine, veoma uspešno, devet godina, vršio je funkciju direktora u jednoj od najstarijih ustanova kulture u Srbiji, Muzeju Krajine. Pored predstavljanja muzeja, doprinosio je efikasnoj međumuzejskoj saradnji: putem promocija, izložbi, kataloga, publikacija. Zvanje višeg kustosa stiče 2016. godine, a zvanje dokumentariste savetnika 2024. godine. Publikovani su mu brojni radovi. Autor je i koautor nekoliko izložbi. Živi u Negotinu, oženjen je i ima sina.

Articles: 33