Добро дошли у град у коме исти људи владају већ толико дуго да су почели да славе годишњице сопственог „затеченог стања“. Годинама су на власти. Довољно дуго да су све полуге система у њиховим рукама. Ипак, сваки пут када стигне критика — кривац је неко други.
Криви су они пре њих.
Криве су околности.
Криви су грађани који „не разумеју“.
Само никада они.
Политичка зрелост се не огледа у томе колико вешто пребацујеш одговорност, већ у томе колико си спреман да је прихватиш. Власт није коментарисање туђих грешака; власт је обавеза да исправљаш сопствене. Када неко управља системом деценију или дуже, свака пукотина у том систему постаје и његова. Али лакше је живети у систему сталне одбране:
- Прогласи проблем наследством.
- Прогласи критику нападом.
- Прогласи себе жртвом.
- Понови.
Лакше је сваку критику прогласити нападом. Лакше је непрестано водити кампању, чак и онда када си већ годинама на власти. Проблем није у томе што се помиње прошлост. Прошлост треба анализирати. Проблем је када прошлост постане једини одговор на садашњост. Када свака тема, сваки пропуст, свака афера има исти рефрен: „То су они други.“ Јер ако су увек криви други, онда власт и не постоји. Постоји само бескрајно извињење без извињења:
Рупе на путу?
Они пре нас.
Депонија?
Они пре нас.
Грејање у хали спортова?
Они пре нас.
Оронуле фасаде?
Они пре нас.
Азил за псе?
Они пре нас.
Лоше време?
Сумњиво, али вероватно и то – они пре нас.
А грађани? Они живе у садашњости. Њима није важно ко је био крив пре двадесет година. Њима је важно ко је одговоран данас. И зато право питање није ко је некада погрешио. Право питање је: ко је сада дужан да поправи?
Прошло је десет, петнаест година. Мандати се нижу, фотеље су се обликовале по мери, али одговорност је и даље у бекству. Као да постоји посебна служба за њено склањање — чим се појави, неко притисне дугме и она мистериозно нестане, а на конференцији за медије осване добро позната реченица: „Ми смо наследили катастрофу.“ Катастрофа је, очигледно, толико дуговечна да би могла да добије статус културног добра.
На крају, остаје само једна мистерија: ако су они други криви за све, зашто их онда нико не постави да владају? Очигледно су ефикаснији — кад већ могу да управљају градом из прошлости.
