Ближи се годишњица немилог догађаја. Горко је сећање на 1. новембар, али и на дешавања која су уследила након трагедије. Период турбулентних осећања, сукоб опречних ставова. Не само због личних одлука појединаца, већ због околности у којима су оне донете.
Просвета је била скоро једина професија која је одлучно стала уз студенте и још увек одолева притисцима. Није било лако донети одлуку о ступању у штрајк. Посебно ако је такав штрајк имао епитет незаконитог. Али како другачије? До вас допиру вести о борби коју воде студенти. Средњошколци. Ваше колеге из других места. Причам са рођацима и колегама који не живе у Неготину. Говоре ми о стању и ставу наставника у њиховим школама. Пружају подршку младости. Чуде се да је у Неготину све нормално, школе нормално раде.
Постидим се. Себе, своје професије. И већ тада направим један корак. Мали у односу на примере колега који су имали више одлучности. Они су подржавајући младост, своје бивше ученике, ступили у потпуну обуставу. Неки као појединци. А многи као део колектива. Мој протест је симболичан. Петнаест минута. Али брзо схватам да тих петнаест минута вреди много више. И знам да је овакав вид протеста проистекао не само из студентског бунта, већ из односа државе према просвети, као и положаја у коме просветни радници годинама таворе. По ко зна који пут, доминира форма изнад суштине. Бесмислени захтеви који су стављани пред професорском професијом запоставили су основне људске вредности. Постали смо имуни на многе друштвене неправде, а апсурд таквог стања је био скоро у потнуности општеприхваћен.
Тај период остаће упамћен и по многим дивним примерима мојих колега, наставника у обустави. Околности су нас натерале да будемо непоколебљиви у уједињењу. Заједништво и договор су убрзо попримили један нови облик- протест просветних радника. Неготин се тако сврстава у ред многобројних достојанствених градова Србије. Чачак, Ужице, Крагујевац…Више нису једини градови који имају право на слободу. Неготин оправдава храброст свог Хајдук Вељка.
У 21. веку императив наставе је критичко мишљење. Замислите просветног радника који се одриче своје слободе промишљања и става зарад користи- запослења, напредовања, награђивања. Нажалост, немало пута смо и сами посведочили постојању и деловању таквих просветних радника. Како учити нараштаје ако не на сопственом примеру? Као професор матерњег језика, не желим да станем пред своје ђаке и да им о мотивима слободе, части, поштења, толеранције, говорим са осећајем горчине. Истина и правда нису привилегија појединца, или одређеног слоја људи, већ право слободних и једнаких.
То је био и период када су се наставници у обустави суачавали са многим оптужбама. То су они просветни радници који не воле свој посао, обични нерадници, неуспешни људи…Природно је да увреда боли. Посебно ако је неоправдана. Били су то неки љути, уморни, уплашени дани.
Многи колективи су се у јуну растали подељени. Слагаћу, ако будем рекла да је сада све у реду. И даље учим своје ђаке да не ћуте, да не окрећу главу од неправде, и да не кажу да их се неправда не тиче. И гледам их у очи.
Зуб тринаестогодишње владавине је оставио траг. У свим друштвеним сферама. У сваком месту Србије. У малим срединама попут Неготина тај траг је дубљи. Проблем загађења, проблем паса луталица, улагање у пољопривреду, обнова инфраструктуре …То су важна друштвена питања. Али најважнији проблем је одсуство морала. Морал се ослања на свест и савест појединца!
Замислите да и даље чувају, уче, лече, граде, реконструишу људи који су пристали на уцену, који немају свој став? Излизани су њихови изговори, бешчасна су њихова оправдања. Људи који користољубље највише вреднују. Овакви стереотипи друштвеног (не)понашања постали су препознатљив образац. И у привреди, и у здравству, и у културним институцијама. И у просвети. Одговарајућа чланска карта отвара сва врата. Ћутећи, наративом ,,баш ме брига” и ми сами постајемо саучесници. Или не. Свако има право на свој избор.
Постоје лекције које није лако усвојити, али када их савладамо постајемо снажнији и слободнији.
