Kao nova politička snaga, koja planira da se kandiduje na predstojećim loklanim izborima, pojavila se stranka “Srpski liberali- Za zeleni Negotin”. Pored njih, u trci su i dve koalicije-vladajuća i opoziciona, obe prepoznatljive po širokom spektru ideologija (o čemu se da raspravljati kada se govori o vladajućoj, ali to sada nije tema) i težnji da okupe što širu bazu birača. Ono što posebno privlači pažnju kod “Srpskih liberala” jeste tvrdnja da nisu ni vlast ni opozicija. Pitanje je, dakle, da li takva pozicija znači usko ideološko profilisanje, ili je samo distanciranje od postojećih političkih blokova?
Ako je ideja da se ponudi “treći put”, put uskog ideološkog delovanja, ostaje nejasno kako su u tri reči uspeli da objedine čak tri suštinski suprotstavljene ideologije. Dakle, sam naziv stranke spaja nacionalno, liberalno i ekološko, tri pojma koja u vrednosno-političkom kontekstu retko smisleno zvuče u istoj rečenici, a kamo li u istoj partiji.
Teorijski gledano, nacionalizam je nadpolitička državotvorna doktrina i kao takva se može skopčati sa bilo kojom ideološkom strujom, ali je u praksi, u domaćem političkom kontekstu, usko vezan za konzervativizam. Sa druge strane konzervativizam promoviše vrednosti suprotne liberalizmu – zajedncu, tradiciju, stabilnost, dok liberalizam naglašava individualne slobode, tržišnu ekonomiju i modernizaciju. Kada se svemu ovome doda i pojam “zeleni” nastaje potpuna konfuzija, jer se (posebno u ekonomskom kontekstu) ekologija i liberalizam u velikoj meri razilaze. Zelene politike naglašavaju kolektivnu odgovornost, očuvanje prirode, ograničenje eksploatacije resursa, dok liberalizam visoko vrednuje privredni rast (obično izražen kroz BDP) i teži slobodnom tržištu. Uprošćeno rečeno, liberalizam nema ništa protiv uništavanja životne sredine i eksploatacije ljudi i životinja, sve dok to donosi profit. Uzimajući sve ovo u obzir, sam naziv partije koji u sebi sintetiše različite vrednosno- političke pravce, sugeriše da se o njima definitivno ne može govoriti kao o “usko ideološkoj opciji”.
Ostaje pitanje, šta ih onda sprečava da se priklone jednom ili drugom bloku ( posebno ako imamo u vidu da se njihov plan bitno ne razlikuje od plana opozicione koalcije) ?
Na njima je da to objasne, ali činjenica je da u trenutnoj situaciji, gde se na izborima (očigledno) neće birati između političkih ideja , već između represije i otpora, “treći put” ne deluje kao izraz doslednosti i hrabrosti, već kao, u najmanju ruku, bekstvo od političke odgovornosti.
