У књизи др Тихомира Станојевића „Неготин и Крајина од 1859. до 1940. године, у делу у коме можемо да прочитамо текст о развоју Неготина као окружне вароши у другој половини XIX и почетком XX века, стоји наслов „Неготинске дилеме“.
У оквиру поменуте главе долазимо до наслова „Водовод, купатило и уређење Бадњева“. Већ дуго ми је у глави мисао о уређењу запуштеног неготинског излетишта, до кога сам раније радо одлазио, а на овај текст ми је недавно указао пријатељ.
Након бројних занимљивости које можемо да прочитамо под наведеним насловом, долазимо и до дела о пријатном изненађењу које су љубитељи природе причинили старом Неготину, основавши „Друштво за улепшавање Бадњева и околине“
У првим годинама XX века све је више преовладавало мишљење да без иницијативе појединаца општина не може да реши многа питања која су од општег интереса. Почетком 1910. године група неготинских грађана упутила је писмо општини у коме је стајало: „Појава приватне иницијативе грађана у Неготину већ је учинила један гигантски корак за наше прилике, довела нам добру и чисту воду и створила је преко управе Друштва за чување народног здравља купатило у Неготину, на коме би нам, сем две три, позавиделе све вароши у Србији и то вароши које по трговини, промету, саобраћају и имовини својој стоје куд и камо изнад нас“.
„Но грађанство није само на томе стало. Увидело је и увиђа се сваким даном да је Неготин у географском погледу веома незгодна положаја, те да сама варош не даје житељу своме прилике да слободно време лепотом и удобношћу природе наслађива. Неготин нема шуме ни зеленила, па ни довољно чиста ваздуха. Околина његова нема оно што већина вароши у Србији има – нема места које би грађане његове мамило на сунцe и ваздух у природи. И грађани неготински који су довели воду и створили купатило као прве потребе за одржавање здравља, пронашли су и место сунца и ваздуха, место будуће лепоте приrоде, а то је Бадњево.“
Али Бадњево је било неуређено: неколико пивница и страћара са живином и стоком која се слободно кретала, коров и ђубриште на гомилама. Било је потребно да се Бадњево уреди и изгради. Зато је двадесетак грађана покренуло иницијативу да се оснује „Друштво за улепшавање Бадњева и околине“, што је и учињено. Управа Друштва је молила Општину неготинску да им се одобре приложена Правила и да Општина прихвати Друштво „као помагача могућа свога“.
Општина је свесрдно прихватила иницијативу Друштва и одмах му доделила новчану помоћ. Кад су неки власници непокретности у Бадњеву почели да протествују због уређивања Бадњева, Општина је затражила од Друштва план радова, како би му помогла преко правно-имовинске службе. Затим је донела одлуку о забрани попаше у Бадњеву и поставила чувара. Тако је Општина, подржавајући иницијативу двадесеторице грађана, помогла Друштво да се омасови на преко 130 активних чланова који су својим учешћем или новчаним прилозима променили изглед Бадњева. Учмала варош, између рита и мочваре, добила је своја плућа у Бадњеву, које је од тада постало појам излетништва за грађане Неготина.
Ето, тако је некада било и тако пише др Тихомир Станојевић. А данас? Где смо ми 100 година после? Да ли су оснивачи Друштва овако замишљали будућност Бадњева? Како смо само дозволили да будемо толико недостојни својих предака? Да ли нама није потребно уређено излетиште у близини града? Да ли смо изгубили смисао за лепоту, да ли сматрамо да је лепота негде тамо далеко или очекујемо да нам неко други уреди место где живимо?
На примеру Бадњева можемо да докажемо да смо способни да уредимо нешто како треба, а не да заобилазимо наше излетиште или да се згражавамо кад тамо залутамо. Можда је време да Бадњево поново постане мерило нашег грађанског достојанства, а не споменик нашем немару.
Напомена: фотографија SGMKN I.br. 113
