Gradski bazen je, za mnoge Negotince, jedini spas tokom letnjih vrućina koje su iz godine u godinu sve nemilosrdnije usled globalnog zagrevanja i nedovoljnog broja zelenih površina. Zašto jedini spas? Zato što živimo u zemlji u kojoj je jedan odlazak na letovanje godišnje postao luksuz, nešto što je u razvijenim zemljama sasvim normalna i osnovna stvar bar dva puta godišnje. O zimovanju i obilasku evropskih i svetskih metropola nećemo ovom prilikom, jer je to za našeg „ekonomskog tigra“ apstraktan pojam.
Da se vratimo na gradski bazen. Pre 15 godina urađen je projekat čija je vrednost iznosila 25 miliona dinara, a realizacija je trajala 10 godina. Projekat je bio kompleksan i obuhvatao je rekonstrukciju i dogradnju postojećeg objekta čime je trebalo da se dobije nova korisna površina koja bi se koristila kao letnja bašta, a pored toga su planirani i novi sadržaji: sportski klub, sportska medicina i prodavnica, a planiran je i pristup iz ulice Koste Todorovića. Koji je rezultat nakon toga, mogu da posvedoče Negotinci redovni na bazenu tokom letnjih meseci: popucao beton, boja koja se ljušti, rđava ograda, neispravna česma, neomalterisan zid, higijena na nezavidnom nivou, zapušten toalet itd, a situacija je sve gora iz godine u godinu. Takođe, letnja bašta, sportski klub, sportska medicina i pasaž ne funkcionišu, a nije retkost da spasilac nije prisutan. Da zaključimo, Negotin ima bazen jedva tri meseca godišnje i to nekvalitetno.
A kako bi moglo da bude? Nakon što se ukine korupcija i odradi projekat, na način na koji je i planirano, mogli bi da se pozabavimo dodatim idejama i rešenjima, na primer, zašto ne bismo imali bazen tokom cele godine? Mnogi mali gradovi su našli jeftino i izvodljivo rešenje. Primer nam je u komšiluku, bazen Banjica u Knjaževcu, koji je napravljen kao natkriveni objekat balon konstrukcijom, uz postojeće otvorene bazene. Time bi naš grad dobio sportski, rekreativni, čak i rehablitacioni centar, a imali bismo i pozitivne ekonomske i društvene efekte. Umesto depresivne zime i pustih ulica, geografski zabačeni i zaboravljeni, mogli bismo da oživimo naš mali grad nekim novim dešavanjem i sadržajima. Ova zamisao nije nikakva naučna fantastika i vrlo lako mogla bi da postane naša svakodnevica. Za to je potrebno da se uključimo i svako da svoj doprinos, a ja duboko verujem da možemo!
