Space shuttle

Дочекасмо и почетак септембра. Деца су кренула у школу, а у многим градовима обележено је десет месеци од страдања недужних у Новом Саду.

У многим, али не и у нашем. Питам се и одмах себи дајем одговор шта је потребно да се деси да наши суграђани изађу на улицу: дечји карневал и шетња матураната, то су догађаји због којих буде пуно света напољу. Али и многи страдали у Новом Саду би у блиској будућности били учесници карневала и матуранти. Зар то није довољан разлог за саосећање и нашу реакцију? Ако смо имуни на дешавања у Палестини и Украјини, шта је са нашим ближњим, сународницима, са житељима Српске Атине, недавне европске престонице културе? 

Пада ми напамет један догађај из периода ране основне школе. У дворишту вртића некако се створио модел неког старог авиона. Ми, дечаци из одељења, трчали смо за време великог одмора да видимо тај авион. Толико смо се заиграли око тог чуда да смо поштено закаснили на час где нас је дочекала љута учитељица. Не би сада нама био довољан ни тај авион, space shuttle би нам био потребан по сред центра Неготина да извуче наше суграђане из кућа. Него и тада би се неки довитљиви предузетник сигурно одмах досетио да направи башту кафића око тог феномена или би га, не дај Боже, оградио.

Да не будем превише мрачан, морам да наведем један јако позитиван пример из нашег окружења. Једна наша драга професорка енглеског, која већ деценијама живи у Канади, сваког лета проведе по месец дана у нашем граду. И током тих месец дана све јој је занимљиво, посећује концерте, изложбе, промоције књига, чак је и на протесту код Хале спортова била. Е сад, кад би свест свих нас била на том нивоу, имали бисмо концерте испред Мокрањчеве куће сваке недеље, а не само током фестивала.  

Пре двадесетак година, боравећи у једном малом италијанском месту уверио сам се да се догађај, интересовање и расположење народа могу направити малтене ни из чега,  чак и од обичног извлачења томболе са балкона једне зграде. Замислите то код нас. 

Истини за вољу, није баш да нико и код нас не излази. Доживесмо ових дана и ми, додуше мање својевољну варијанту окупљања, блокаде против блокада, надмудривање и доказивање да ли су у праву они који нас лажу или ми који им не верујемо.

Ivica Trajković
Ivica Trajković

Ivica je rođen u Negotinu 1976. godine gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Višu turističku školu završio je u Beogradu 2000. godine, da bi 2004. godine diplomirao na Fakultetu za menadžment u Zaječaru. Radio je u turističkoj agenciji Denzor od 2000. do 2003. godine. U Muzeju Krajine zaposlen je od 2003. godine, na radnom mestu dokumentariste. Zvanje kustosa stekao je 2005. godine. Prilikom osnivanja Turističke organizacije opštine Negotin 2006. godine postavljen je za v.d.direktora ove ustanove koja predstavlja bogati turistički potencijal naše opštine. Vršio je brojne dužnosti, uporedo se profesionalno usavršavajući. Nakon položenog stručnog ispita 2011. godine postaje licencirani turistički vodič. Od 2014. godine, veoma uspešno, devet godina, vršio je funkciju direktora u jednoj od najstarijih ustanova kulture u Srbiji, Muzeju Krajine. Pored predstavljanja muzeja, doprinosio je efikasnoj međumuzejskoj saradnji: putem promocija, izložbi, kataloga, publikacija. Zvanje višeg kustosa stiče 2016. godine, a zvanje dokumentariste savetnika 2024. godine. Publikovani su mu brojni radovi. Autor je i koautor nekoliko izložbi. Živi u Negotinu, oženjen je i ima sina.

Articles: 34