U senci društvenih nemira i političkih tenzija, vlast u Srbiji sve češće pribegava suptilnim taktikama pasivizacije građana. Kroz prividno bezazlene sadržaje za decu i mlade, nameće se kultura ćutanja i poslušnosti, dok se istovremeno represivni aparat države neumoljivo širi. Ovo nije slučajnost, već dobro osmišljena strategija; i njeni simboli postaju sve prisutniji.
Plejstejšn turnir u Negotinu predstavlja surovu paradigmu pasivizacije dece i mladih u današnjem kontekstu. Dok se jedni guraju u virtualni svet igara i prividne zabave, drugi – u Valjevu, Novom Sadu, Beogradu – bivaju prebijani po direktnom nalogu onih koji se predstavljaju kao dobrotvori i zaštitnici. Poruka je jezivo jasna: igrajte se, budite poslušni, uživajte u lažnoj slobodi, sve dok ne počnete da razmišljate. Tada prestaje zabava, a počinje pendrek.
Svečano otvaranje Wi-Fi drveta nije nikakav tehnološki iskorak, već totem postavljen u sred grada, idol lažne normalnosti koji služi kao pozadina za grotesknu predstavu stabilnosti. U vreme opšte represije, pseudodržavna kompanija Telekom, u simbiozi sa negotinskom opštinskom upravom, nastoji da ubedi javnost da je sve u redu. Naročito par meseci pred izbore. Ovo nije pokazatelj napretka, već pokazna vežba poslušnosti; evo igara, evo poklona, evo privida normalnosti, ali samo pod uslovom da se ne postavljaju pitanja.
Cela akcija predstavlja vrhunac jedne suptilne, ali duboko represivne strategije; davanje poklona kao način utapanja kritike. Oni koji imaju moć daju, a mi treba da primamo i da ćutimo. Ne diraj autoritet, ne postavljaj pitanja, jer eto, Wi-Fi je besplatan, a turnir zabavan. Ovo nije gest dobre volje, već oblik društvene dresure. Krotitelj sa pendrecima u jednoj ruci i džojsticima za igre u drugoj nude privid izbora; igraj ili budi prebijen.
A onda, kao vrhunac predstave, dolazi poziv na zajedničko gledanje košarkaške utakmice reprezentacije. Ovde se krije jezgro celine, upotreba nacionalizma kao oruđa za nametanje identiteta i skretanje pažnje. Stvaranje zajedničkog neprijatelja – spoljnog, sportskog, simboličkog – služi da bi se prikrile prave protivrečnosti i način na koji sistem represijom održava sebe u životu. Dok se navijači grle i navijaju za zastavu, pravi neprijatelj ostaje neviđen; upravo onaj koji organizuje turnire i utakmice, i koji drži pendrek u rezervi.
Sve je to deo jedne veće, bolno dosadne politike. Deca neka igraju, odrasli neka gledaju sport, svi neka konzumiraju, samo nek ne misle. Neka ne prepoznaju da im se sloboda prodaje jeftino, za signal Wi-Fi mreže i malo virtualne konkurencije. A ako se ipak probude, čeka ih pendrek kao konačni argument. I dok se navija za reprezentaciju, represija postaje nacionalni sport.
