Nekada davno, kada sam bio dete, svakog dana sam na putu od kuće do škole prolazio ulicom Stefanije Mihajlović. Bila je to sasvim obična ulica, slična mnogim drugim u Negotinu, ali za mene posebna jer me je povezivala sa drugarima i školskim klupama. Danas, kada ponovo istom rutom svakodnevno pešačim, sada kao nastavnik, ovo više nije ista ulica. Postala je ogledalo brojnih problema našeg grada, a jedan od njih, problem koji Stefaniju čini posebnom, najviše bode oči.
Dovoljno je samo krenuti u šetnju, i već nakon prvih koraka jasno je – danas je ovo sokak kockarnica i kladionica. Na svega stotinak metara izbrojao sam šest lokala ovog tipa, poređanih gotovo jedan do drugog. A noću prizor postaje još upečatljiviji: gomila ogromnih svetlećih reklama ceo kraj pretvara u pravi mali Las Vegas, dok njihov sjaj zaslepljuje prolaznike kao da želi da sakrije sve ostale vidljive nedostatke – automobile parkirane po trotoaru, kese i drugo đubre razbacano oko njih, prazne flaše poređane uz ograde, mnoštvo jadnih pasa lutalica sklupčanih pred vratima lokala. Umesto simpatične ulice mog detinjstva, danas vidim ulicu koja kao da je rezervisana samo za “odrasle”.
Da li ste znali da Zakon o igrama na sreću jasno propisuje da udaljenost između dve kladionice ili automat-kluba ne može biti manja od 100 metara? Takođe, da njihova udaljenost od obrazovnih ustanova koje pohađaju deca mora biti najmanje 200 metara? Mogu da se kladim da niste. Zakoni postoje, ali je očigledno da se krše. Kada se prošeta Stefanijom Mihajlović, teško je poverovati da su te odredbe ikada bile na snazi u Negotinu. Ko ih kontroliše? Za koga zapravo važe zakoni?
Danas ulicom mog detinjstva pešače neki novi klinci. Baš kao ja nekada, i oni prolaze tim istim putem do svojih škola i drugara. Samo što umesto uličice koju pamtim po druženju i bezbrižnosti, njih dočekuju blještave reklame koje istovremeno privlače i zbunjuju. Svuda su table na kojima stoji da je kockanje zabranjeno maloletnicima, dok svetla i boje poručuju suprotno – da je svako od ovih mesta zanimljivo i uzbudljivo. Deca su posebno podložna uticajima okoline, a mi ih svakodnevno izlažemo slikama koje ne bi smele da budu deo njihovog odrastanja. Upravo zato pomenuti zakon i postoji – da bi decu zaštitio.
I zato se stalno pitam: za koga je dobro da u centru grada imamo ulicu koja je od običnog prostora bezbednog za sve postala „zona 18+“? Jedno je sigurno – koncentracija kockarnica i kladionica na ovako malom prostoru nije dobra ni za decu, ni za mlade, ni za grad u celini.
Ja ulicu Stefanije Mihajlović pamtim po druženju sa vršnjacima i lepim školskim danima. Današnja deca će je, bojim se, pamtiti po neonskim natpisima i porukama koje im nikada nisu smele biti namenjene. Kako će to uticati na njih? Kako da to sprečimo? To je nešto o čemu svi u Negotinu moramo ozbiljno da razmislimo. Mislim da Negotinci zaslužuju bolje i još uvek verujem da naša priča može da ima srećan kraj.
