U Negotinu je sve rasprostranjeniji fenomen lekara koji istovremeno rade u javnom zdravstvenom centru i vode privatne prakse. To nije samo pitanje etičke dvosmislenosti, već simptom dubljeg otuđenja i degradacije društvenih odnosa. Ovakva praksa otkriva kako sistem podriva sam smisao zdravstvene zaštite kao humane prakse, pretvarajući je u robu i instrument dominacije.
Lekar koji deli svoje vreme između državne ustanove i privatne prakse prestaje da bude akter humanizacije zdravstvenog sistema, i postaje posrednik između dva sistema eksploatacije. U javnoj bolnici, njegov rad je ograničen birokratskim procedurama, nedostatkom sredstava i političkim pritiscima; u privatnoj praksi, njegovo znanje se pretvara u robu koja se nudi onima koji mogu da plaćaju. Oba sistema ga udaljavaju od njegovog poziva: zdravstvena nega nije pravo, već usluga čiji pristup zavisi od novčanika. Čak i ako pojedinac ima dobre namere, sistem ga prisiljava da učestvuje u podeli pacijenata na “javne” i “privatne”.
Privatna praksa lekara u okviru javnog sistema nije “slobodno tržište”, već hibridni oblik aproprijacije. Država, kroz nesprečenost da reguliše ili zabrani ovaj model, legitimiše pretvaranje zdravstvenog sistema u pijacu. Javna ustanova postaje rezervoar “siromašnih pacijenata” koji čekaju mesecima na pregled, dok privatna klinika nudi “hitne usluge” za one koji plaćaju. Lekar koristi resurse državne ustanove (oprema, obrazovanje, pacijent) da bi gradio privatni biznis.
Ovo nije slobodan izbor lekara, već nametnuta logika sistema gde se čovek mora prilagoditi ili propasti. Zdravlje kao osnovno ljudsko pravo zamenjuje se hijerarhijom pristupa. Ekonomski jači kupuju bolju zdravstvenu zaštitu, dok se “javna“ medicina svodi na minimum za opstanak.
Činjenica da država dozvoljava ovakvu praksu nije slučajna. Država se ovde javlja ne kao zaštitnik javnog interesa, već alat za održavanje postojećeg stanja. Lekarima se nudi “kompenzacija” za loše uslove rada u javnom sektoru u vidu mogućnosti za privatnim prihodom, što sprečava njihovu organizaciju u borbi za bolje uslove.
Dvostruko zaposlenje lekara nije samo ekonomski fenomen, već devastacija etičkog kompasa. Kada lekar prepodne radi za državu, a popodne za privatni profit, solidarnost sa kolegama i pacijentima zamenjuje se takmičenjem za resurse. Poverenje pacijenta (koji ga plaćaju privatno) sukobljava se sa njegovom ulogom u javnoj ustanovi. Ovo nije “greh” pojedinca, već sistemska promena vrednosti. Medicina više nije poziv, već posao, a ljudska tela nisu pacijenti već “klijenti”.
Odbrane ovog modela (“lekarima treba veći prihod” , ”pacijenti imaju izbor”) su ideološke zamke. Oni normalizuju sistem koji prisiljava zdravstvene radnike da se prodaju kako bi preživeli, dok se prava građana svode na kupovnu moć.
Pravo zdravstvene zaštite ne može se meriti tržištem, jer tržište uvek isključuje one koji “ne vrede”. Neotuđena delatnost zahteva da se zdravstvena nega dekomodifikuje, da bude organizovana kroz solidarnost, a ne kroz zakon ponude i potražnje.
Ova situacija nije slučajna greška, već logičan ishod sistema koji ljudske potrebe potčinjava akumulaciji kapitala. Rešenje nije u zabrani privatnih praksi ili moralnim predavanjima lekarima, već u radikalnoj transformaciji zdravstvenog sistema.
