Доста више те жабокречине, узвикну пре пар година на састанку са представницима установа друг Руководећи орган. Жабокречина се односила на програме установа, који су, иако их не посећује, за нашег друга Руководећег органа незанимљиви, досадни, једнолични…
Увек има места за боље, али нити је ово био начин на који се комуницира са представницима установа, нити је свима њима делатност да забављају грађанство, а онима који их воде руке су прилично везане, па је под знаком питања и шта је од њихових замисли уопште оствариво.
Неколико година пре тог састанка, наивно сам прихватио да водим једну од установа културе у нашем малом граду, имајући у виду богато културно наслеђе и традицију, сматрајући чашћу указано поверење и радећи најбоље што знам. Нажалост, то се показало као недовољно и несмотрено сам почео да упадам у разне замке, радећи против себе и своје личности. Не можеш да једеш државни хлеб а да пишаш уз ветар, дословно ми је поручио један од кројача наших локалних судбина, други друг Руководећи орган и тако почесмо да идемо путем неразумевања. Прогутах успут ја неколико жаба, а када смо дошли до тога да се од мене очекује да на то терам и друге, дођосмо ми полако до краја сарадње. Између такозваних привилегија по сваку цену, које воде до губљења сопственог идентитета, и избегавања да се самом себи смучим изабрао сам ово друго.
Не мислим ја да је све почело од њих. Имам довољно година да сам гледао и неке друге, а доста тога ми је познато и од онога што су радили и они пре тих других… Али ови су нас довели до краја, ови су нас довели до Ђанија и то на Дан општине. Судећи по цифри која је за то издвојена, за коју сазнајемо баш на дан када се покреће акција прикупљања средстава за лечење болесне девојчице, можемо да тумачимо да се ради о догађају године у Неготину.
Наравно, може да слуша шта ко воли. Међутим, довођење једног од представника примитивне српске селебрити сцене је недопустиво, нарочито када видимо ко све потписује организацију догађаја. Промовисање шунда у граду Мокрањца од оних који нам сричу унапред написане говоре на свечаним отварањима и затварањима фестивала и сличним приликама, терајући нас тиме на трансфер блама, ипак је нешто што прелива ионако пуну чашу.
Понављање одавно познатих реченица и отрцаних парола, у које не верују ни они који их изговарају, нити ће допринети квалитету живота у нашој паланци, нити ће нешто променити. Стајаћемо ми у месту, баш као што стоје панои са претходног фестивала у центру града. Додуше, мало су их измакли са првобитне локације, ваљда да не сметају другу Ђанију.
