Nametnuta nam je mantra da pojedinac ne može imati nikakav uticaj u društvu. Velika je tu zasluga nas starijih, prihvatili smo svakodnevicu uz “ćuti ne talasaj” sve dok se mrtvo more nije uzburkalo. Te inicijalne talase pokrenuli su oni koji ne ćute, zatalasalo se i onda su krenuli da na tim talasima surfuju studenti. Sada je to uveliko jedno nemirno more.
Upravo zato je uloga pojedinca u stvaranju boljeg društva velika, odgovorna i nezamenljiva.
Lični primeri i aktivizam su pokretačka snaga. Često se ovo naše društvo umaralo, zastajalo na pola puta gledajući u one koji su odustali. Sada NEMA ODUSTAJANJA! Postaćemo društvo bez pravih vrednosti. Onima koji govore istinu, pomažu, čuvaju iskru nade i nadanja, tražimo manu. Nalazimo svakakva opravdanja samo da bismo i dalje ćutali.
I onda na scenu stupaju nepoštenje, sebičnost i nasilje. I to postaje model ponašanja. I to vidimo na svakom koraku: u komunikaciji, školi, odnosu prema prirodi, javnom dobru, parku, reci, planini… Medije ne pominjem, oni su generator takvog ponašanja. Zato ne smemo odustati! Ti, kao pojedinac svojom lepom reči, osmehom, pristojnošću, utičeš na društvo. Samo nemoj da ćutiš. Hrabrost da se ukaže na problem, izgovori istina, ponudi pomoć su koraci ka boljem društvu. Tako počinju promene. Samo budi odlučan! Ne ubijaj čoveka u sebi!
Znam… Pokoleba ravnodušnost. Razočara podsmeh. Rezultati ne dolaze odjednom. Često nisu vidljivi, opipljivi. Ali tako se gradi i menja društvo. Ne možeš ga odvojiti od ljudi. Njega mi činimo- i ti i ja. Zato i imamo odgovornost- i ti i ja. Zato promene i počinju od nas samih. Ne smemo gubiti vreme čekajući da to uradi neko drugi.
