Čovek! Njegovo mišljenje, njegov glas i njegove odluke ne staju ni u kakvu plastičnu kesu.
Nažalost, preplavljeni smo kesama, vise po drveću, puni su ih parkovi, ulice i sokaci… Opsedaju nas! Nose ih neki ljudi u nekakvim uniformama. Raznose ih po kućama ne pitajući za cenu. A cena je visoka!
Bezvredno je sve to! Ali ipak ostavlja trag koji se ne razgrađuje, čak ispušta sluz.
Zato nam je potreban čovek koji ima stav. Ne prodaje ga za sitnice. Čovek koji zna i svestan je činjenice da njegov glas odlučuje o putevima, školama, bolnicama, ali i o pravdi i slobodi. Kada bi ljudi shvatili koliko su društvu takvi ljudi prekopotrebni predizborne kese i kutije više ne bi imale nikakvu težinu. Vratili bi se na velika vrata data reč i stisak i ruke. Sada bez stida i srama obijaju pragove noseći iste te kese u rukama. To je ono kad lični interes prevlada ljudskost. Ne znam kako je živeti sa tim? Kad znaš da tamo neke klince tuku i zatvaraju a ti sa kesom u rukama!
Ova fotografija je simbol našeg sunovrata. Provalije čije dno još nismo dotakli. Devedesete su se vratile na velika vrata. Brzo i neočekivano. Nose ono zlo iz tog vremena, truje Srbiju i razara. Ubija joj dušu. Borimo se za vazduh, udahnuli smo i na nama je da zajedno izronimo iz ove tame, ljudskog beznađa i posrnuća.
“Pomrčina pritisnula naše dane
Kuda ćemo od svetlosti i od suda”!
