Пошто је претходни текст који сам написао за рубрику „Локалне теме“ био посвећен једном хероју, ред је да се овај бави — антихеројима. Заправо, теме нам се саме намећу. Иако се трудим да избегнем увреде и верујем да свако својим поступцима најбоље говори о себи, не могу да прећутим оно што сам недавно видео.
О каквом снимку је реч? О оном који, кад га погледате, пожелите да сте га радије пропустили. А ја сам га, у неверици, одгледао три пута. Предизборна кампања у пуном јеку. Па добро — то је демократија. Али зар баш овако?
Наш мали, никад прежаљени град, недавно је угостио госпођу Дарију Кисић — професорку, бившу министарку, а сада само члана председништва владајуће странке. И где су је наши љубазни домаћини одвели? Где другде него на чувени неготински бувљак. Тамо се госпођа одушевила „непосредношћу народа“, и заједно са локалном „елитом“ делила народу — мекице. Пуна утисака, пуна усхићења, није могла да се умири од среће. Цитирам: „Срећна сам оним што сам видела и сигурна сам у још већи успех овог града“. Цитирана госпођа изјавила је да то што ми жаргонски називамо бувљаком уствари није обичан бувљак, већ центар окупљања и да се ту, у богатој понуди разних производа, нашла међу људима који воле своју земљу. Ваљда да би ублажила своје усхићење, додала је да воли да чује и критике, за које сматра да су добронамерне.
А онда, сцена друга. Наша „елита“ води бившу министарку у дом породице којој се недавно догодила тешка трагедија. У саобраћајној несрећи страдала је млада жена. Али ево наших добротвора — стижу с поклонима, камера све бележи, укључујући и нераспаковани телевизор. Долазе да покажу народу како су ту, и у добру и у злу, како би „ушли у сваки дом“. Долазе да докажу „да се прави пријатељи виде онда кад је тешко, јер у добром су сви увек ту“. Осим владајућег двојца, ту су и уобичајени пратиоци — јер, ваљда је битно да се што више њих нађе и по бувљаку и по кућама.
Баш јадно и бедно. Изем ти кампању.
