Kultura nije puki spektakl ili dekoracija života, već prostor u kome se stvara i preobražava smisao zajednice. Koncert Radiše Trajkovića Đanija za Dan opštine Negotin nije, dakle, samo estetski promašaj, on je simptom duboke krize kulture, gde se umesto kritičkog dijaloga nameće princip komercijalne površnosti, a umesto zajedničkog stvaralaštva – pasivna konzumacija šunda.
Negotin, grad Stevana Stojanovića Mokranjca, kompozitora koji je srpsku muziku uzdigao do nivoa univerzalne lirske refleksije, danas slavi svoj dan koncertom izvođača čija estetika pripada sferi masovne zabave bez istorijskog ili umetničkog intenziteta. Đanijev šund nije samo pitanje “lošeg ukusa” – on je negacija kulturne memorije. Mokranjčeve Rukoveti bili su pokušaj da se narodna tradicija pretoči u visoku umetnost; Đanijeve pesme, naprotiv, redukuju kulturu na trivijalne gestove koji ne zahtevaju misaonu prisutnost. Kultura se pretvara u robu, a grad u prazan ambijent za komercijalni spektakl.
Izbor Đanija kao glavnog izvođača nije rezultat dijaloga, već proizvod neprozirne procedure u kojoj građani nemaju glas. Kako je moguće da grad sa tradicijom koja je rodila Mokranjca, danas svoju kulturnu politiku gradi na estetici koja parodira zajedništvo? Finansijska neracionalnost – 17.000 evra za šund – samo naglašava koliko je kulturni kapital postao sredstvo očuvanja vlasti, a ne sredstvo za podsticanje zajedničkog delovanja.
Đanijev koncert nije samo loš događaj, on je ritual kulture u sumraku. Kič, kako ga je definisao Herman Broh, je “lažna lepota”, koja cilja na emocije koje prihvatamo bez razmišljanja, umesto da nam da prostor da stvari kritički sagledamo. U gradu Mokranjca, takva praksa ne urušava samo estetiku, već i samu mogućnost zajedničkog delovanja. Kada se kultura svede na zabavu koja ne izaziva, ne preispituje, ne transformiše, ona postaje alat za održavanje statusa quo.
Kultura nije skup proizvoda, već proces u kome zajednica preobražava sebe. Dan opštine koji glorifikuje šund urušava upravo tu mogućnost. Umesto da bude prostor dijaloga, postaje privid zajedništva. Ako je Negotin zaista grad Mokranjca, njegova dužnost je da kulturu shvati ne kao spektakl za turiste, već kao polje borbe za očuvanje smisla. Jer, kako bi rekao Gajo Petrović:”Čovek postaje čovek samo u zajednici koja deluje”- a ne u gomili koja aplaudira kiču.
