Ако сам икада ишта код себе ценио, то је особина да се никада нисам уздигао изнад другог човека. Имао сам ту част да, у оквиру своје професије, стојим пред патријархом, да разговарам са принцезом Јелисаветом Карађорђевић, да делим простор са амбасадорима. Али, исто тако, са потпуно истим поштовањем сам пружао руку мајстору који ми мења прозоре или човеку који дође да очита водомер. Јер, на крају дана, сви смо ми само људи.
Међутим, изгледа да у нашем Неготину закони биологије и гравитације не важе за све. Гледам нашу локалну скупштину и не могу да се отргнем утиску да смо сведоци једне фасцинантне метаморфозе. Након избора, рачуница је јасна: владајућа већина има 33 места, а ми, као опозициона мањина, 12. Али то је само теорија. У пракси, ствар је много суровија. Нас 12 се бори, а оних 33 има улогу на којој би им сваки биоскоп позавидео – они су ту да буду публика.
А на сцени? Ту су они. Наши мали неготински богови. Председник општине и његов заменик. До сада су одржане три седнице. Ми се, несавршени какви јесмо, трудимо да покренемо нека животна питања, држећи се реда и поштујући институцију Скупштине. Али, ту настаје заплет! Ко смо ми да питамо, а ко су они да одговарају?
Наши мали богови су развили посебан стил комуникације са обичним смртницима из опозиционих клупа: свако питање је јерес, сама чињеница да нешто питате доживљава се као лична увреда њиховој безгрешности. Уместо аргумената, добијамо погледе са висине и одговоре који одишу оним познатим – „Зар ви заиста мислите да ми вама треба нешто да објашњавамо?“.
Чудно је то како функција неке људе удари у главу. Човек се запита – шта се деси у организму када седнеш у ту фотељу па одједном заборавиш на комшије, пријатеље и обичне људе? Како се тако брзо подигну ти невидљиви зидови и како се тако лако повуче линија између „нас“ (који све знамо) и „вас“ (који само сметате)?
Можда је проблем у мени. Можда нисам довољно „модеран“ да схватим да се поштовање више не заслужује делима, већ се добија уз службени аутомобил. Али док год се они буду осећали као богови, ми ћемо бити ту да их подсетимо да је Скупштина народна, а не њихово приватно имање којим ми само случајно пролазимо. Јер, знате како кажу – што је бог мањи, то му је престо потребнији. А ови наши изгледа планирају да на њему остану вечно.
