Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke za palančki društveni poredak kaže da počiva na strahu od izdvajanja. Vremenom je strah postao mehanizam kontrole. Strah je pobedio čoveka i polako, ali sigurno, oblikovao čoveka koji ćuti i svoje ćutanje pravda prihvatanjem, ili još gore, moranjem.
Ujedinjeni za Negotin će , nadamo se, uz sve mane koje imaju izrasti u ličnost koja ima stav i koja je spremna da prihvati odgovornost. O riziku nepripadanja je suvišno pisati. Toga smo svesni. Mala mesta, poput Negotina, traže poslušnost dok se svako odstupanje od ove filosofije smatra bahatošću. Na kretanje sopstvenim, slobodnim putem gleda se ispod oka.
Na nama je da probudimo svakog pojedinca, da bude spreman da se uspravi, izdigne iznad tišine. Bez takvih pojedinaca, onih koji misle drugačije i to glasno kažu, male sredine bivaju osuđene na tavorenje, na „mrtvo more“ koje ni oluja ne može da uzburka. Potreban nam je svaki čovek koji je spreman da se usprotivi zajednici koja guši individuu. Nećemo život po navici! Navika povlači za sobom stagnaciju, ravnodušnost i kolotečinu ispunjenu žabokrečinom.
Palanački mir i tišinu navike možemo uzburkati glasno izgovorenim mislima. A misli su u svakom čoveku, u svakoj ličnosti. Baš takve ličnosti su nam potrebne, nužne našoj maloj sredini, sredini koja bira nemir odgovornosti. Iz tog i takvog nemira izrasta sloboda!
