Станица Заветница

Предизборна сезона је окончана, избори су нам прошли, а госте су, заједно са прашином која се дигла, однели ветрови. Неготин се враћа у своју рутину, додуше са неколико асфалтираних улица и попуњених ударних рупа.  Као подсетник на краткотрајну медијску помпу остао нам је још по неки билборд и банер, али ће временом и они избледети или ће бити замењени другим. Међутим, у овом постизборном инвентару један подухват се истиче као симбол целе кампање: дугоочекивани споменик Чучук Стани.

Питање је, ипак, да ли би овај споменик, посвећен великој хероини Крајине, уопште угледао светлост дана да није било Милице Заветнице и њене личне, готово породичне, посвећености овом историјском лику. Чињеница да су чланови њене најуже породице активно учествовали у културном промовисању Стане несумњиво је обезбедила неопходан политички подстицај. Споменик је, тако, постао више лична мисија, него део систематске културне политике града, што намеће питање оправданости уложеног буџетског новца у пројекат вођен личним везама.

Управо та хитност и лични импулс доводе нас до најкритичније тачке: естетике извођења. Кад је већ морао да буде изграђен, да ли је заиста морао да буде овако кичасто реализован?

Неготин, град чије се културно наслеђе дичи делима посвећеним Стевану Стојановићу Мокрањцу, Хајдук Вељку и Ђорђу Станојевићу, деценијама је постављао високе стандарде у монументалној скулптури. За разлику од тих споменика, који су рађени са дужном пажњом и уметничком тежином, решење за Чучук Стану делује као рад који је исхитрен и лишен контекста. Изостанак јавног и транспарентног конкурса, као и чињеница да је ауторско решење представљено без адекватне медијске промоције, упућује на то да је процес изградње вођен мимо уобичајених процедура које би гарантовале највиши уметнички квалитет. Уместо уметничког дијалога, добили смо свршен чин чија се реализација правдала једном вешћу на локалном порталу.

Споменик Чучук Стани, као симбол женске снаге и пркоса, заслужује обележје које одражава њен историјски значај, а не споменик који ће остати запамћен пре свега по контроверзама око његовог изгледа и настанка. Он представља постизборни трофеј, али у исто време служи као критичко огледало у коме се огледа политизација културе и све чешћи компромиси са естетским квалитетом у име брзог и површног предизборног утиска.

Ivica Trajković
Ivica Trajković

Ivica je rođen u Negotinu 1976. godine gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Višu turističku školu završio je u Beogradu 2000. godine, da bi 2004. godine diplomirao na Fakultetu za menadžment u Zaječaru. Radio je u turističkoj agenciji Denzor od 2000. do 2003. godine. U Muzeju Krajine zaposlen je od 2003. godine, na radnom mestu dokumentariste. Zvanje kustosa stekao je 2005. godine. Prilikom osnivanja Turističke organizacije opštine Negotin 2006. godine postavljen je za v.d.direktora ove ustanove koja predstavlja bogati turistički potencijal naše opštine. Vršio je brojne dužnosti, uporedo se profesionalno usavršavajući. Nakon položenog stručnog ispita 2011. godine postaje licencirani turistički vodič. Od 2014. godine, veoma uspešno, devet godina, vršio je funkciju direktora u jednoj od najstarijih ustanova kulture u Srbiji, Muzeju Krajine. Pored predstavljanja muzeja, doprinosio je efikasnoj međumuzejskoj saradnji: putem promocija, izložbi, kataloga, publikacija. Zvanje višeg kustosa stiče 2016. godine, a zvanje dokumentariste savetnika 2024. godine. Publikovani su mu brojni radovi. Autor je i koautor nekoliko izložbi. Živi u Negotinu, oženjen je i ima sina.

Articles: 33