Предизборна сезона је окончана, избори су нам прошли, а госте су, заједно са прашином која се дигла, однели ветрови. Неготин се враћа у своју рутину, додуше са неколико асфалтираних улица и попуњених ударних рупа. Као подсетник на краткотрајну медијску помпу остао нам је још по неки билборд и банер, али ће временом и они избледети или ће бити замењени другим. Међутим, у овом постизборном инвентару један подухват се истиче као симбол целе кампање: дугоочекивани споменик Чучук Стани.
Питање је, ипак, да ли би овај споменик, посвећен великој хероини Крајине, уопште угледао светлост дана да није било Милице Заветнице и њене личне, готово породичне, посвећености овом историјском лику. Чињеница да су чланови њене најуже породице активно учествовали у културном промовисању Стане несумњиво је обезбедила неопходан политички подстицај. Споменик је, тако, постао више лична мисија, него део систематске културне политике града, што намеће питање оправданости уложеног буџетског новца у пројекат вођен личним везама.
Управо та хитност и лични импулс доводе нас до најкритичније тачке: естетике извођења. Кад је већ морао да буде изграђен, да ли је заиста морао да буде овако кичасто реализован?
Неготин, град чије се културно наслеђе дичи делима посвећеним Стевану Стојановићу Мокрањцу, Хајдук Вељку и Ђорђу Станојевићу, деценијама је постављао високе стандарде у монументалној скулптури. За разлику од тих споменика, који су рађени са дужном пажњом и уметничком тежином, решење за Чучук Стану делује као рад који је исхитрен и лишен контекста. Изостанак јавног и транспарентног конкурса, као и чињеница да је ауторско решење представљено без адекватне медијске промоције, упућује на то да је процес изградње вођен мимо уобичајених процедура које би гарантовале највиши уметнички квалитет. Уместо уметничког дијалога, добили смо свршен чин чија се реализација правдала једном вешћу на локалном порталу.
Споменик Чучук Стани, као симбол женске снаге и пркоса, заслужује обележје које одражава њен историјски значај, а не споменик који ће остати запамћен пре свега по контроверзама око његовог изгледа и настанка. Он представља постизборни трофеј, али у исто време служи као критичко огледало у коме се огледа политизација културе и све чешћи компромиси са естетским квалитетом у име брзог и површног предизборног утиска.
