Након локалних избора, спроведених по добро уходаном српском моделу, добисмо и скупштину и руководство – по неготинском тумачењу демократије. Уз све притиске, неправилности и статистичке акробације, резултат је био више него убедљив: 33 према 12 (неко би злонамерно рекао 4/3). Другим речима – све је решено, али ћемо ипак да заседамо.
Владајућа већина је, разуме се, задовољна. По њиховој верзији стварности, избори су протекли у најбољем реду, без иједне мрље. А пошто у општини, логично, нема никаквих проблема, није било разлога да се мења било шта. Тако је и руководећа четворка – председник и заменик председника општине, као и председник и заменик председника скупштине – остала иста. Континуитет је, ипак, највиша демократска вредност.
Од опозиције се очекује зрелост. А зрелост, у овом случају, значи да се не таласа, да се не постављају сувишна питања и да се не кваре већ припремљени закључци. Пожељно је и повремено климање главом, ради утиска дијалога.
У опозицији је дванаесторо људи. Сасвим довољно да се може рећи да постоји парламентаризам, али недовољно да се он случајно и примени. Истини за вољу, владајућа већина би се исто понашала и да их је двадесеторо, али баш ових дванаесторо имају част да буду „глас народа“.
Њихов задатак није нимало лак: да учествују у расправи у којој је исход познат, да постављају питања на која одговори нису потребни и да бране интересе грађана који су их бирали – упркос препорукама да буду конструктивни, односно тихи.
Тако у Неготину добисмо један посебан облик парламентаризма: већина одлучује, мањина присуствује, а демократија – бележи присуство и чека боља времена.
