Miris straha koji su posejali. Smrad pokorenog dostojanstva. Evo ga, čin konačnog osvajanja. Ne idejom, već kovertama sa novcem i pesnicama iz tuđeg grada. Naravno da su došli iz Beograda, iz Novog Sada, Niša… Kako bi inače? Lokalni šljam nije imao dovoljno žestine da gazi sopstvene komšije. Trebala im je hladnokrvnost stranaca, profesionalaca u unižavanju, koji nemaju tu nesreću da poznaju lica koja gaze.
Vladimire, Bogdane i drugi članovi odbora, pogledajte se! Ne vidite li tragove duboke sramote koji vam se urezuje oko usta dok ste podizali čaše “čiste pobede”? Vi ne stojite kao pobednici. Vi klečite kao najamni izvršioci tuđe volje, plaćeni ne samo novcem već i prividom vlasti. Vaša “čista” pobeda je prljava kao suza starice kojoj ste gurnuli novac u šaku i rekli: “Izaberi slobodu ili lekove za unuka.”
Čega ste se toliko plašili? Glasova? Slobodne volje? O, da, tu slobodu znate; ta vas je noću budila. Znali ste da jedan slobodan pogled, jedna nekupljena savest može srušiti čitavu vašu paradu. Zato ste morali da pozovete tuđe batine. Jer vaša vlastita hrabrost? Smešno! To je hrabrost koja se oglašava samo kada iza nje stoje ljudi sa fantomkama i kovertama.
A novinari? Studenti? Slučajni prolaznici koji su se usudili da otvore oči? Naravno da ste morali da ih udarite! Svaki udarac bio je reč u vašem manifestu: “Istina je ono što mi kažemo da je istina. Stvarnost je ono što mi dozvoljavamo da bude stvarnost.” Niste se borili protiv ljudi, borili ste se protiv sluha, protiv mogućnosti da se nešto vidi i čuje van vaše službene fantazije.
A sada živite među nama. Kakv cinizam, neprocenjiva drskost! Šetate istim ulicama koje ste opljačkali, sedite u kafanama gde se šapuću priče o vašim prevarama, gledate u oči ljudima čiju ste budućnost pretvorili u jeftin politički adut. Dišete vazduh koji ste sami zatrovali!
Ova “pobeda” nije kraj, to je vaša dugoročna osuda. Svaki dan koji provedete kao “pobednici” biće dan koji provedete kao najomraženiji ljudi u sopstvenom gradu. Niko vam neće zaboraviti. Ni koverte sa novcem, ni batine, ni laž. Jer u malom mestu, vreme ne leči, ono balsamuje sramotu. Nosićete prokletstvo da vaša deca nose prezime koje je postalo sinonim za izdaju i poniženje.
Neka slave. Neka dižu čaše pune otrova koji nazivaju pobedom. Mi ćemo gledati. I čekati. Jer istina ima jednu dosadnu naviku – uvek izbije na površinu! A kada se to desi, neće biti dovoljno batinaša iz Beograda da je potisnu nazad.
Ostaćeš samo ti, i tvoje sećanje na ono što su ti učinili. I tvoja odluka da im nikad ne oprostiš!
