Добро се сећам свог одушевљења када сам се у средњој школи први пут сусрео са стваралаштвом Радоја Домановића. Касније сам се често враћао његовим приповеткама, увек се изнова запрепашћујући колико се ништа у свести нашег народа не мења деценијама и вековима. Данас се Домановића сећам у контексту предстојећих локалних избора у Неготину и страха од промене који је и даље дубоко присутан у нашем друштву.
У приповеци „Мртво море“, Домановић је приказао земљу у којој људи живе у учмалости и равнодушности. Њихов највећи страх није сиромаштво ни неправда, већ — промена. Боје се свакога ко мисли другачије, ко покушава да нешто учини боље. Када се појави млади песник са збирком песама, сви га исмевају и осуђују, иако нико није ни прочитао његово дело. Та сцена показује колико је дубок страх од свега новог, од сваког покушаја да се издигне изнад просека.
И у нашем времену, овај страх није нестао. Људи често говоре: „Ма, сви су исти“, „Ништа се неће променити“, као да су се помирили са судбином. Уместо да се боримо за боље, ми се често склањамо у сигурност навике и просечности. Још опаснији су лажни моралисти, који се представљају као чувари традиције и поретка, а у ствари бране своје личне интересе. Такви људи и данас нападају свакога ко покуша да унесе нову идеју, да размишља својом главом или да верује у промену.
Домановић је још почетком 20. века упозоравао на ту опасност. Његова сатира није само критика једног режима, већ вечита опомена сваком народу који се помири са стагнацијом. Ако се бојимо да мислимо, да ризикујемо и да бирамо другачије, остајемо заробљени у сопственом „мртвом мору“.
Док гледам како се људи у мом граду спремају за изборе, чујем у мислима Домановићев глас који опомиње: „То код нас не може да буде.“ Али верујем да може — ако се ослободимо страха и ако свако од нас направи бар један храбар корак ка промени.
