Kada zamišljam neki bolji Negotin, poželim da se u grad vrate hrabrost, odvažnost, solidarnost, stav. Čini mi se da su ga davno napustili, a na njihovo mesto se uselili strah i strepnja, nezainteresovanost, sebičnost i apatija i toliko se odomaćili da je njihovo prisustvo postalo normalno i očekivano, nekako podrazumevano, kao da ovaj grad ni ne zna drugačije. Pitam se već nekoliko godina unazad, kako je moguće da toliko ljudi zapravo želi promenu, a istovremeno svojim izborom pomaže opstanak trulog sistema? I ne želim da sebi razjašnjavam sredstva i mehanizme kojima se služe oni koji očajnički pokušavaju da vlast sačuvaju, jer jasno je da to nikako ne može biti nešto čisto i časno. Pitam se u kom trenutku su ljudi poverovali da su izgubili glas, moć, pravo na izbor, i još to stanje prigrlili sa idejom da im je tako dobro.
Političke ucene postale su toliko redovna pojava, da se više ni ne govori o tome koliko je zapravo mračno i užasno živeti u takvom društvu, već se prećutno prihvata da stvari tako funkcionišu. Osuda onih koji koji su tome podlegli iz bilo kog razloga, samo produbljuje jaz među ljudima, dodatno pojačava podelu, a podela je još jedno sredstvo održavanja trulog sistema. I onda iznova i iznova sa svih strana se čuje rečenica: Ma šta mi tu možemo, tako je kako je…
I ne, ne osećam razočaranje i ljutnju kada vidim rođake, prijatelje, poznanike, komšije, mnoge drage i dobre ljude zarobljene u ovom začaranom krugu. O mnogima ne mislim baš ništa loše i ružno. Obuzima me tuga što misle da su nešto dobili, osigurali, a toliko im je toga oduzeto.
I zato, kad zamišljam neki bolji, lepši, vedriji, svesniji, probuđeni Negotin, najpre zamislim ljude koji su istinski slobodni. Slobodni da biraju, da se pobune, da ne ćute, da promene sve što nije dobro. Svi zajedno.
Glas koji nedostaje
