U srcu Negotina, na zidovima koji bi trebalo da svedoče o istoriji i sećanju, odigrava se suptilna, ali opasna bitka. Dva murala i jedan grafit, naizgled obična umetnička dela, zapravo su komadi jedne slagalice koju sistem marljivo sastavlja. Oni ne slave istoriju, već aktivno grade jedan specifičan, perverzan i destruktivan nacionalni mit namenjen opstanku vladajuće ideologije.
Mural Draže Mihajlovića nije, kako se možda tvrdi, pokušaj da se negira kompleksnost istorije. On je, zapravo, jasna poruka o tome šta vlast danas smatra herojstvom. Dokazano kolaboracionističko delovanje figure poput Mihajlovića paradoksalno postaje njegova prednost u ovom narativu. Njegova likvidacija od strane komunističke vlasti stvara auru žrtve, ali suštinska poruka murala je drugačija: “Samo poslušan može biti heroj”.
Ovaj mural negira autentično i samostalno ljudsko delovanje u istoriji. Stavljajući se u službu okupatora, figura na zidu pokazuje da je vrednost poslušnosti prema trenutnoj moći važnija od bilo kakvog principijelnog stava. On ne veliča borbu za slobodu, već pokornost autoritetu, ma kakav taj autoritet bio. U tom smislu, Draža Mihajlović postaje svojevrsni prototip savremenog “poslušnika” SNS-a, čija je najveća vrlina odanost sistemu, a ne narodu ili moralnim načelima.
Nedaleko od prvog, kod OŠ Branko Radičević, drugi mural nadograđuje ovaj narativ. Grb Nemanjića i poruka “Dogodine u Prizrenu” naizgled pozivaju na veliku istoriju. Međutim, ovo nije istorija kao nauka ili kritičko sećanje; ovo je istorija kao fantazija. Nemanjići su postali mitotvorni simbol, san o carstvu koji treba da nadomesti stvarnu patnju i bespomoćnost sadašnjice.
Nacija, kao moderna tvorevina, očajnički traži korenje. Pošto stvarni koreni nisu dovoljno čvrsti da bi zadovoljili potrebu za veličinom, sistem nameće fantaziju o kontinuitetu sa srednjovekovnim carstvom. Poruka “Dogodine u Prizrenu” nije nevin podsmeh, to je san o budućem osvajanju, bekstvo od siromaštva, korupcije i društvene degradacije u maštu o veličini koja je nekad postojala, a koja će se navodno, ponovo ostvariti. To je opijum koji maskira stvarnu društvenu patnju.
Apsolutni vrhunac perverzije nalazi se na zidu sa porukom “Ne daju Srbi svoga brata generala Mladić Ratka”. Osuđeni ratni zločinac, čiji je jedini cilj bio uništenje života nevinih ljudi, predstavljen je kao vrhunac nacionalnog ponosa. Ovde se spajaju i dosežu apsurdne razmere prethodna dva mita.
Ovaj grafit je direktna simbioza mitova. Mladić je krajnji primer “poslušnika” koji slepo sprovodi volju vlasti, ma koliko zločinačka bila. Njegovi postupci opravdavaju se u narativu odbrane “nacije”, koji je samo deo šire fantazije o večnoj borbi i veličini. Stvarna patnja koju je prouzrokovao negira se ili glorifikuje kao nužna žrtva.
Poruka koju mladi ljudi, nažalost, primaju je jeziva: uništavanje života ljudi je herojstvo, ako se čini u ime fantazije o veličini nacije i u apsolutnoj poslušnosti vlasti.
Ovi grafiti su alatka u perfidnom procesu stvaranja mita o naciji i državi. Cilj je jasno definisan: oblikovati svest građana, a posebno mladih, da poveruju da je njihova jedina vrednost u poslušnosti, da je njihova sadašnjost beznačajna u odnosu na fantaziju o prošloj veličini, i da je nasilje prema drugima legitimno sredstvo za postizanje tog cilja.
Umesto da se suočavamo sa stvarnim izazovima sadašnjice, nameće nam se narativ koji nas tera da živimo u prošlosti koja nikad nije postojala na ovakav način, i da stremimo budućnosti osvajanja koja je nemoguća. To nije jaka nacija, to je nacija u trajnom bekstvu od same sebe, a murali u Negotinu su tu da joj u tome pomognu.
