Još jedan po redu SNS skup, održan za vikend pod parolom “Podrška Srbima sa Kosova”, ponovo je pokazao koliko su politička simbolika i zdravorazumska logika u Srbiji nepomirljive kategorije. U zemlji u kojoj vlast organizuje protest, reč “protest” prestaje da znači ono što svuda u svetu znači: poruku naroda vlastima da nešto ne funkcioniše kako treba. Ovde paradoksalno vlast protestuje protiv nečega što samo ona stvara i što samo ona može da menja.
U svakom demokratskom društvu protest je izraz nezadovoljstva. Građani izlaze na ulicu jer uviđaju da je vlast “gluva” za njihove probleme. Međutim u Srbiji, proteste organizuje upravo onaj ko jedini ima moć da probleme građana reši. I tako nastaje groteskna scena: partija na vlasti okuplja svoje članove da bi poslala poruku, ali kome? Sebi? Narodu? Međunarodnoj zajednici? Ili možda samo medijima koji će pažljivo zabeležiti tu “masovnu podršku”?
Posebno je zanimljiv ovaj poslednji skup nazvan “Podrška Srbima sa Kosova”. Sam naziv “skup podrške” trebalo bi da sugeriše zajedništvo i solidarnost. Ali u praksi ti protesti sve više liče na šetnje zatvorenika po dvorištu zatvora. Imaju sve elemente protesta ( okupljanje, transparente, organizovan hod, parole) ali ne i njegovu suštinu. To su protesti koji su se odrekli smisla otpora, zadržavši samo njegovu formu.
Ono što je posebno upadljivo, a što karakteriše ovaj poslednji skup, je da nije bilo nijednog transparenta koji se obraća onima kojima je podrška namenjena. Umesto toga viđene su parole “Hoću da radim”, “Hoću da se krećem slobodno”… parole koje ne nose političku poruku, već psihološku – one su poruke poslušnosti, ali i beskonačne sebičnosti.
I upravo tu nastaje najtužniji oblik protesta, protest bez teme, bez suštine, bez empatije prema drugom ljudskom biću, na kome građanin ne zahteva ništa jer se boji da ne izgubi i ono malo što ima.
Srbija je možda jedina zemlja u kojoj postoje protesti koji nisu izraz građanske energije, već partijske discipline. U svetu se protestuje protiv sistema, dok kod nas sistem protestuje protiv stvarnosti.
I dok se na ulicama nose parole o “miru”, “slobodi”, “željama i pozdravima”, ostaje pitanje koje odzvanja: ako si ti vlast, protiv koga tačno protestuješ?
