Proglašena je lista “Aleksandar Vučić – Najbolje za Negotin”. To nije lista građana, već lista straha i poniženja. Lista nebitnih. I nebitnim ih ne proglašavam ja, već onaj čije ime nosi – uz njihv apsolutni i svesni pristanak.
Ovo nisu kandidati, već stavke u koloni, brojevi, prazna imena čija je jedina svrha da mehanizam režima funkcioniše. Jer samo sistem je važan; pojedinac je sekundaran, čak i onaj na prvom mestu.
Moć je progutala dostojanstvo. Ovde se radi o suštinskoj samodegradaciji, potčinjavanju i prodaji sebe za političke mrvice. Skrivanje iza “velikog vođe” najdirektniji je izraz negacije vlastite ljudske suštine. Svi na listi mašinerije su nebitni, ali prvi je zapravo najnebitniji. U tome leži paradoks: bitan je samo Aleksandar Vučić i režim koji predstavlja; svi ostali moraju ostati nebitni. Tako se, prvi na listi nebitnih, našao u talogu potpune negacije samog sebe.
Slobodno ljudsko delovanje zahteva autonomiju, koja je ovde ne samo nemoguća, već izričito zabranjena. On je prihvatio fetiš moći, koja deli mrvice i ostatke. Pristao je da glumi “prvu stavku” iza jedinog bitnog, i time se odrekao svoje suštinske moći – moći da bude čovek – kako bi neko drugi uvećao svoju moć.
Cela ova lista suštinski predstavlja bekstvo od slobode. Sloboda je teško breme koja se nosi sopstevnim imenom i odlukama. Ovde nailazimo na konformističko prihvatanje bez tračka neslaganja, jer neslaganje proizilazi iz individualne svesti, a ona je ovde sistematski ugašena.
Bekstvom od slobode, nebitni se odriču napora mišljenja i time skidaju odgovornost sa sebe. Najopasnije od svega je što je upravo takvo odricanje od slobode, ova spremnost da se postane anoniman zupčanik u tuđem mehanizmu, omogućilo nacizam i fašizam.
Lista, dakle, nije skup ljudi, već prostor singularnosti, mesto bez slobode. Jedina sloboda je moguća upravo u izolovanosti od te celine, u hrabrosti da se kaže “ne” njenom jedinstvenom glasu.
