Ovako je uvek bilo i uvek će da bude…
I ovi što posle dođu isto će da kradu i da zapošljavaju svoje…
Ne zavisi ništa od nas, sve se odlučuje u nekim centrima moći…
Takav smo mi narod, bolje ne možemo…
Ove rečenice nisu samo pesimistične poštapalice, one su otrovne mantre koje nam ubijaju volju za promenom. Kada ih čujemo osećamo onu istu klonulost, bespomoćnost i rezignaciju. Da li je ovo objektivna istina o svetu ili svesno negovana laž?
Prihvatanjem činjenice da ništa ne zavisi od nas, prihvatamo istoriju kao determinatu. Sve stvari su unapred zapisane i odvijaju se nezavisno od naše volje. Ne postoji slobodna volja, nikakvom akcijom ništa ne možemo da promenimo, sve je sudbina. Odgajani smo i vaspitavani tako. Da li je onda zaključak da smo takav narod? Proklet?
Ili je to pitanje samo vaspitanja i obrazovanja? Vrtimo se u začaranom krugu istorije od početka nastanka modernog društva. Još jedna svakodnevna poštapalica je i to da se istorija ponavlja. I dokle smo stigli? Do početka.
Ali šta ako promenimo perspektivu? Šta ako prihvatimo fundamentalnu istinu ljudske egzistencije; da imamo slobodnu volju? Ovo nije puki optimizam, to je praktična realnost. Mi nismo zrnce peska u moru neke apstraktne „nacije“ ili „vere“ sa kolektivnom, nametnutom voljom. Mi smo, prvenstveno, slobodni pojedinci. Svako od nas svakog dana donosi odluke, pravi izbore i nosi njihove posledice.
Prihvatanjem da stvari zavise od nas potpuno menjamo perspektivu. Postajemo svesni svoje moći da učinimo promene i da se izborimo za sve. Država se odavno u razvijenim zemljama ne shvata kao najveća moć, već kao servis koji društvu garantuje najbolje uslove za individualni razvoj. Država ne može i ne sme biti iznad pojedinca. Pojedinac može postojati i izvan države, država bez stanovništva ne. Država je sredstvo, a ne cilj.
To naravno da ne znači nikakav ultimativni individualizam, već pretpostavlja slobodan i podstaknut razvoj pojedinaca koji onda vuku društvo napred. A solidarnost sledi posle toga.
Dosta je bilo priča o vođama koje će se iznenada pojaviti i rešiti sve naše probleme, moramo da ukapiramo, svako od nas se pita. I promena i blagostanje će zavisiti od svakog od nas, nema mesije i spasioca.
Problem je što ta sloboda ima i drugu stranu, a to je odgovornost. Prihvatamo li činjenicu da stvari zavise od nas, prihvatamo i to da snosimo odgovornost za naše izbore. E to je već problem. Sigurno je lakše bez odgovornosti. Pojavi se vođa, povede nas (u lošem pravcu, obavezno), kažemo sebi to ionako ne zavisi od nas i istorija se ponavlja i više nismo odgovorni ni za šta.
Nemamo više luksuz vremena za samosažaljenje i kukanje. Ako želimo da opstanemo kao dostojanstveno, prosperitetno društvo, moramo da prihvatimo svoju slobodu, ne kao apstraktnu ideju, već kao svakodnevnu praksu. Istorija se ne ponavlja ako mi ne dozvolimo da se ponavlja. Ona se piše svakim našim izborom, svakim našim delom, svakim danom kad odlučimo da ne budemo samo slučajni prolaznici, već graditelji sopstvene sudbine i zajedničkog dobra.
