Где је туризам Неготина данас? То питање се често поставља и, нажалост, не добија се задовољавајући одговор. Тврдње да Неготин може да живи од туризма, далеко су од реалних. Нити смо бања, нити планина да бисмо тако нешто очекивали. Ипак, бројни потенцијали су ту. Тога су свесни сви, од деце у основној школи до чиниоца који су директно или индиректно везани за туризам, али шта учинити да Неготин на туристичкој мапи постане видљивији? Не морамо да идемо далеко, довољно је да се држимо Доњег Подунавља и да видимо да су други много испред нас. Сведоци смо обнове средњовековних тврђава Рам, Голубац и Фетислам, препорода локалитета Лепенски вир, уласка Феликс Ромунијане на листу светске културне баштине, уздизања општине Кладово у области хотелијерства и долазака страних туриста.
Неготин јесте мали град, али је град бројних великана, са богатом духовном, образовном традицијом, са бројним установама културе, као и природним лепотама у околини. Почнимо од самог града: Црква Рођења Пресвете Богородице, Црква Свете Тројице, Музеј Крајине са Родном кућом Стевана Мокрањца и Музејом Хајдук Вељка. У околини три прелепа манастира: Буково, Вратна и Короглаш, из периода од XIII до XV века, Врело – Шаркамен и бројни други археолошки локалитети из времена Римског царства, Рајачке, Рогљевачке и Сведовачке пивнице грађене од половине XVIII до тридесетих година XX века…
Многе генерације Неготинаца су се достојно одужиле својим славним суграђанима. У граду и околним селима су бројни споменици страдалима у ратовима за слободу. У градском парку и испред родне куће композитора, као и у селу Мокрању су споменици Стевану Мокрањцу. За Хајдук Вељка су везани барутана, Црква Рођења Пресвете Богородице, споменик на месту погибије – први јавни споменик у граду из 1892. године, као и споменик на месту где је било утврђење Баба Финка. Ђорђе Станојевић, чија је родна кућа, нажалост, срушена, добио је споменик у центру града, као и спомен собу у згради Електродистрибуције.
Посетилаца има, али се очекује да их буде више. Поред објеката музеја, свакако су за посетиоце Неготинске Крајине најинтересантније пивнице. На основу разговора са индивидуалним посетиоцима музеја и искуства са локалитета, многи од њих су по први пут у источној Србији. Путовање обично обухвата долазак у неки од суседних градова за викенд, где се изабере једно место као база, а онда се обилази што је више локалитета у околини. Пивнице су некада постојале у бројним крајинским селима, али је временом у многима од њих дошло до престанка производње вина и постепеног нестанка винских подрума. Данас су активне пивнице у Рајцу, Рогљеву и Смедовцу и управо на њих многи гледају као на највећи потенцијал за развој туризма у Неготинској Крајини.
Сасвим је јасно да Неготин и средине попут Неготина нису толико атрактивне да задрже посетиоце више дана, тако да је заједничка понуда са суседним општинама једини могући начин привлачења туриста, који из године у годину имају све већа очекивања. Дигитализација и модерни алати се подразумевају, али шта ћемо са основном инфраструктуром и елементарном хигијеном свуда око нас? Ми можемо да зажмуримо на смеће, депоније, псе луталице, непокошену траву и растиње поред главних путева, али да ли ће исто учинити и туристи који дођу у источну Србију након што су видели пола света и захтевају некакве стандарде? Одговорних појединаца свакако има, али постају невидљиви или недовољни у целокупној слици коју емитујемо.
Традиционални обичаји, фестивали, разне манифестације су заступљени, почев од најзначајнијег фестивала – „Мокрањчевих дана“, преко Фестивала влашке музике, Вокалног етно фестивала младих, обележавања Светог Трифуна и других манифестација на пивницама, „Мајских свечаности“, „Неготинског лета“, чувених неготинских вашара… Много тога има, а опет се стиче утисак да је недовољно, да нема довољно енергије, иновација, да се неки догађаји само одрађују. Томе сведочи и број посетилаца поменутих манифестација, који је свакако мањи од очекиваног.
Недостатак стручног кадра и људи који би својом визијом нешто променили је евидентан. Већ деценијама овај крај напуштају млади људи одлазећи или у иностранство или у веће градске средине. Често се очекује помоћ са стране, која не изостаје, покрећу се поједини пројекти, али смо опет далеко иза других. Положај наше општине на тромеђи са Бугарском и Румунијом, такође, није довољно искоришћен. У летњим месецима град и околна места оживе. То је сезона годишњих одмора и распуста, када многи који су потекли одавде дођу у свој родни крај. Како задржати младе људе? Како их мотивисати? Без одговора на ова питања, са ниским природним прираштајем, одласцима у иностранство, као и лошом селекцијом кадрова, нема ни развоја туризма. Кажемо да смо гостопримљиви, да имамо специфичну климу и гастрономију, добро вино, фолклор, традицију… Али то имају и други и то није наша компаративна предност.
Да би наступ туристичке понуде Неготинске Крајине на туристичком тржишту био ефикасан, комуницирање понуде са потенцијалним потрошачима мора да буде правилно планирано, усмеравано, континуирано и трајно, а слика која се ствара о културном туризму мора да одговара стварности.
